За петину мање

Привредна депресија, до које би код нас дошло и без негативних утицаја са светских тржишта, битно се разликује од америчког узора. Наше банкенису нудиле јефтине хипотекарне кредите (него кредите са зеленашким каматама, пошто је Србија постала банкарски елдорадо). Грађевинска активност није узела маха, индустријска и пољопривредна производња су стагнирале, али је потрошња бујала преко сваке мере. Ко не воли да чита статистичке извештаје, могао је да прошета улицама, па да се увери да је богатство робе која се нуди у бројним шопинг-центрима неупоредиво са стањем од пре седам-осам година. И све се то, дабоме, прода и потроши! Зато је наш дефицит у размени са иностранством достигао астрономске размере, а наша потрошња је за двадесетак процената већа од онога што производимо. А све се то „покрива“ задуживањем у иностранству, или продајом домаћих ресурса странцима (слапови долара и евра пљуштали су по Србији последњих година). Власт је подстицала потрошњу честим изборима и невероватним (фантастичним) изборним обећањима.

Главне компоненте раста домаћег друштвеног производа могле су се наћи у сектору услуга. Када нпр. нека домаћа банка из своје централе у иностранству повуче 200 милиона евра и на њима заради 50 или 60 милиона (од камата које је наплатила у Србији), наша статистика ће забележити да је произведено 50 или 60 милиона евра домаћег производа. Нико не пориче да банкарски сектор доприноси домаћем друштвеном производу, али признајте да је ових 60 милиона произведено веома лако, не уз помоћ задуживања, него самим задуживањем. Или, ако се из Европе увезе 10.000 аутомобила по 12.000 евра, а овде се прода по 14.000, похвалићемо се повећањем домаћег друштвеног производа од 20 милиона. И опет нико не жели да тврди да трговина не доприноси домаћем друштвеном производу, али не заборавите да је Србија, на овај начин, „производила“, не уз помоћ увоза, него искључиво увозећи. Запазићете да је Кина, насупрот случају Србије, производила извозећи и раздужујући се, и при том стварала велики суфицит у размени са иностранством. То важи и за друге (мање) земље, а ту нашу „специфичност“ српска економска елита није успела да примети.

„Производило“ се увозом и задуживањем, као што се и „штедело“ – трошећи. Купиш десет, добијеш 11, али никако да се сетиш да ти у ствари треба само пет! Зато, убудуће, уместо да „штедите трошећи“, покушајте супротно – да трошите штедљиво!

Можда је срећа у несрећи да они који су (из иностранства) до сада подржавали домаћу потрошачку илузију (испод ока меркајући када ће доћи у посед свих наших ресурса), морају бар неко време да се позабаве сопственим проблемима, па ће нам омогућити да се, иако релативно касно, суочимо са истином. А истина је да потрошња мора да се смањи бар за 20 процената. Али како, ако се зна да огроман број становника једва саставља крај с крајем и тешко може да смањи потрошњу, а да не угрози голу егзистенцију?

Веће смањење потрошње мора се захтевати од богатијег дела популације. Ако сиромашнија половина становника Србије не може да смањи потрошњу (она је већ на минимуму, пошто ова половина становништва сигурно не располаже са више од 30 одсто БДП-а), онда је лако израчунати да се богатија половина мора одрећи не 20, него 28,6 процената досадашње потрошње. Нису ово веселе вести ни за богате ни за сиромашне, нарочито ако се има у виду да је имућнима тешко „отворити очи“ за једноставне математичке истине. Већина наших богатих суграђана сналази се, нажалост, много боље у рачунима прекомерне (чак распусне) потрошње, него у математици инвестиционих подухвата, у којима, скоро по правилу, траже покровитељство и потпору државе и партије.

За државу изгледа ништа није лакше него да се помири са чињеницом да баш сиромашнији део популације мора да пронађе „резерве“ и смањи потрошњу, па чак и по цену повећаног морталитета (од неухрањености, лошијих хигијенских услова или од хладноће). Никако да сазри идеја да богатије треба стимулисати да троше мање (и разумније), али да зато инвестирају више, што ће убрзати раст њиховог богатства, али и омогућити запошљавање (и зараду) сиромашнијем делу становништва. Иако радо излази у сусрет богатима, субвенционишући њихове подухвате (новцем ојађених пореских обвезника), држава не показује жељу да створи истински боље услове за инвестирање – правну сигурност, ефикаснију државну администрацију, просторни ред и дубље тржиште капитала.

Професор Алфа универзитета