Ni đavo nije tako crn kad veštice kolo vode

Veštica i đavo su bića koja postoje u demonologijama širom sveta. Nije reč samo o imaginarnim bićima i mitskim fantazmagorijama koje pripadaju prošlim vremenima, već o veoma moćnim, univerzalnim metaforama koje svoje interpretacije nalaze u svim vremenima i svim kulturama. Osluškujući oživljavanje ovih mitskih predstava u modernoj, popularnoj kulturi kroz mas-medije, okultne i alternativne religijske pokrete u svetu, kao i njihovu ideološku (zlo)upotrebu u savremenoj kulturi, izdavačka kuća „Clio” je napravila poduhvat objavljivanjem dve knjige italijanskih autora o tim temama.

Knjiga Veštica, ispovesti i tajne, Tersile Gato Kanu, italijanske istoričarke i folkloristkinje, nastala je kao rezultat višegodišnjeg istraživanja narodnih predanja i arhivske građe. Autorka je rekonstruisala zapisnike sa sudskih procesa sačuvanih u arhivima širom Italije i dodatno ih ilustrovala citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Dočarane su i autentične ispovesti žena osuđenih za veštičarenje, njihovi strahovi, nade i preživljavanje, najsvirepije torture kroz koje su prošle u procesima suđenja, pre nego što su žive spaljene na lomačama.

Druga knjiga, Đavo, italijanskog istoričara religije Alfonsa M. di Nole iz perspektive komparativne religije, govori o đavolu, odnosno, njegovim različitim manifestacijama, čime je praktično obuhvaćen veliki deo svetske demonologije u kontekstu svih najznačajnijih religija i mitologija. Veliki prostor u knjizi posvećen je demonologiji i vračanju na Zapadu, gde autor fenomenu veze između veštice i đavola pristupa na osnovu malo poznatih izvora i dokumenata.

Različiti su razlozi zbog kojih se od imaginarnih demona veštice i đavola tokom istorije prešlo na demonizaciju konkretnih ljudi i rodnu polarizaciju kojom se stavlja znak jednakosti između veštice i žene, đavola i muškarca. Najznačajniju ulogu u tome, u evropskim zemljama, imala je katolička crkva koja je, najpre u X veku, volšebne, magijske moći u narodnim predstavama proglašavala praznoverjem, opsenarskim trikovima i obmanama bez realne potvrde. Međutim, od XV do XVIII veka crkva konstruiše teološki pojam čarobnjaštva koji je podrazumevao feminizaciju veštičarenja, udruživanje veštica koje sklapaju savez sa đavolom, stupaju sa njim u seksualne odnose koji su se pretvarali u orgije na tajnim sastancima pogrdno nazvanim sabat, nanose štetu stoci, usevima, izazivaju bolest i smrt.

Nemoguće je utvrditi tačan broj ljudi optuženih za jeres i veštičarstvo, po nekim procenama kreće se od pola miliona do milion spaljenih na lomačama širom Evrope a od tog broja 82 odsto činile su žene. U nauci postoje veoma različita tumačenja najveće istorijske nepravde učinjene ženama koja je nesumnjivo bila ideološki osmišljena, strateški dobro pripremljena i realizovana budući da je trajala vekovima. Pomenuću samo neka od tumačenja jer će nam biti jasnija ponovna aktuelnost fenomena veštičarenja i metafora veštice u savremenoj kulturi, feminističkim pokretima, alternativnim neopaganskim religijskim i spiritualnim grupama koje se osnivaju u Evropi, a naročito u Americi.

Osim organizovanog pokreta i bunta, veštica je veoma moćan simbol i metafora za veliki broj žena koje smatraju da patrijarhalni obrasci preživljavaju i danas u modernom društvu, ali na prikriven i suptilniji način obezvređuju i diskriminišu žene. Razlozi za demonizaciju žena i progon veštica na izmaku srednjeg veka, bili su svakako nereligijske prirode, najčešće tumačeni kao svojevrstan mehanizam socijalne kontrole nad ženama, način da se opravdaju i učvrste tradicionalni obrasci patrijarhalnih odnosa. U tom smislu razumljiva je potencirana seksualna veza i pakt sa đavolom, kao još jedna od patrijarhalnih konstrukcija po kojoj je đavo isključivo predstavljen kao muškarac, tako da ni u demonskom svetu žena nije mogla imati glavnu reč. Teološki stereotipi o nezajažljivoj ženskoj požudi, nemoralu i sklonosti ka bludu, u skladu su sa visokim standardima seksualnog morala koji su zahtevale crkve i države u Evropi. Visoki standardi moralnosti i kontrole potrebni su onda kada se reproduktivne sposobnosti žena usklađuju sa potrebama i interesima društva. Žene su nasuprot tome poznavale kontraceptivna sredstva, vršile abortuse i posedovale nelegitimna znanja koja su im omogućavala da rađanje dece usklade sa svojim željama i interesima. Ni moderna društva nisu oslobođena ovih aveti prošlosti. Svedoci smo da i u našem društvu postoje pokušaji „demonizacije” žena koje se bore za svoja reproduktivna prava. Pre svega, u tome prednjači pravoslavna crkva čestim pozivima, između ostalog i u Božićnim poslanicama, za povećanjem nataliteta pri čemu se žene koje vrše abortuse nazivaju „čedomorkama”, a svakako ne možemo zaboraviti ni pokušaj uticaja na javno mnjenje i predlog zakona o zabrani abortusa 1995. godine.

Predstave o veštici na izvestan način anticipiraju lepotne ideale današnjice. Veštice su stare žene pri čemu je i pojam starosti promenljiva kulturna konstrukcija, starom ženom se smatrala zapravo žena u srednjim godinama. Starost je upravo jedna od „pošasti” modernog života, negativni koncepti starenja i starosti, dominantni u našoj kulturi, idu naruku razvoju industrije kozmetologije i plastične hirurgije usmerene ka večnoj mladosti. Moderna žena je u stalnoj borbi protiv ikonografskih predstava veštice kao krezube, žene spojenih obrva, „sedih kosa sa krstom (brkovima) ispod nosa”, kako je izgledala većina žena od pedesete godine starosti u prošlosti.

Pobedile smo „veštice u nama” depilacijom, farbanjem kose, čupanjem obrva i protetikom. Međutim, daleko značajnija za modernu ženu je metafora veštice kao mudre žene i feminističke interpretacije po kojoj je strah od veštica zapravo latentni strah od samosvesne, nezavisne i moćne žene. Identifikacija sa vešticom ima nova značenja i vrednosti ali, nažalost, često je i danas opterećena mizoginim konotacijama koje potiču ne samo iz srednjovekovnog lova na veštice već i savremenih gledišta hrišćanskih crkava.

Hrišćanske predstave i ikonografija đavola kao metafore zla samo su jedan od načina da se objasni prisustvo zla u svetu nasuprot Bogu koji je imanentno tvorac dobrog.

U Starom zavetu se Satana pominje samo tri puta, predstavljen je kao pokoran Bogu a njegova uloga je da iskušava ljude, tek u kasnijim spisima i Novom zavetu on se suprotstavlja Bogu i navodi pravednike na zlo. Međutim, đavo je u mnogim religijama biće koje u sebi objedinjuje i dobro i zlo. U tradicionalnoj kulturi i narodnoj religiji Srba predstave o đavolu su veoma bogate, često i kontradiktorne. Nastale su mešanjem hrišćanskih i nehrišćanskih verovanja, s jedne strane, đavo je oličenje zla koje boravi u paklu ali može da iskušava ljude i navede ih na zlodela, s druge strane, u narodnim verovanjima on, kako i sama izreka kaže, „nije tako crn kao što izgleda”, više liči na zavidnog i lukavog komšiju ili čak biće sklono šalama. U narodnim pričama i predanjima on figurira i kao čuvar zakopanog blaga pa se svako iznenadno bogaćenje na sumnjiv način i danas u narodu smatra „đavoljim poslom” i paktom sa đavolom. Personifikovano zlo u liku đavola univerzalni je simbol borbe dobra i zla u svakom čoveku a često i alibi za neprihvatljivo ponašanje. I ne tako davno, 1986. godine, papa Vojtila je upozoravao da je upravo sposobnost Satane da navede ljude da negiraju njegovo postojanje u ime racionalizma.

Slične poruke sve češće šalje pravoslavna crkva javnim nastupima u medijima, deca o tome uče na veronauci i sve to u proklamovano sekularnoj državi. Nadam se da je budućnost ipak samo u metafori đavola, koji i nije tako crn kao što izgleda, kad veštice, samosvesne i slobodne žene kolo vode.