Ни ђаво није тако црн кад вештице коло воде

Вештица и ђаво су бића која постоје у демонологијама широм света. Није реч само о имагинарним бићима и митским фантазмагоријама које припадају прошлим временима, већ о веома моћним, универзалним метафорама које своје интерпретације налазе у свим временима и свим културама. Ослушкујући оживљавање ових митских представа у модерној, популарној култури кроз мас-медије, окултне и алтернативне религијске покрете у свету, као и њихову идеолошку (зло)употребу у савременој култури, издавачка кућа „Clio” је направила подухват објављивањем две књиге италијанских аутора о тим темама.

Књига Вештица, исповести и тајне, Терсиле Гато Кану, италијанске историчарке и фолклористкиње, настала је као резултат вишегодишњег истраживања народних предања и архивске грађе. Ауторка је реконструисала записнике са судских процеса сачуваних у архивима широм Италије и додатно их илустровала цитатима из демонолошких текстова и инквизиторских приручника. Дочаране су и аутентичне исповести жена осуђених за вештичарење, њихови страхови, наде и преживљавање, најсвирепије тортуре кроз које су прошле у процесима суђења, пре него што су живе спаљене на ломачама.

Друга књига, Ђаво, италијанског историчара религије Алфонса М. ди Ноле из перспективе компаративне религије, говори о ђаволу, односно, његовим различитим манифестацијама, чиме је практично обухваћен велики део светске демонологије у контексту свих најзначајнијих религија и митологија. Велики простор у књизи посвећен је демонологији и врачању на Западу, где аутор феномену везе између вештице и ђавола приступа на основу мало познатих извора и докумената.

Различити су разлози због којих се од имагинарних демона вештице и ђавола током историје прешло на демонизацију конкретних људи и родну поларизацију којом се ставља знак једнакости између вештице и жене, ђавола и мушкарца. Најзначајнију улогу у томе, у европским земљама, имала је католичка црква која је, најпре у X веку, волшебне, магијске моћи у народним представама проглашавала празноверјем, опсенарским триковима и обманама без реалне потврде. Међутим, од XV до XVIII века црква конструише теолошки појам чаробњаштва који је подразумевао феминизацију вештичарења, удруживање вештица које склапају савез са ђаволом, ступају са њим у сексуалне односе који су се претварали у оргије на тајним састанцима погрдно названим сабат, наносе штету стоци, усевима, изазивају болест и смрт.

Немогуће је утврдити тачан број људи оптужених за јерес и вештичарство, по неким проценама креће се од пола милиона до милион спаљених на ломачама широм Европе а од тог броја 82 одсто чиниле су жене. У науци постоје веома различита тумачења највеће историјске неправде учињене женама која је несумњиво била идеолошки осмишљена, стратешки добро припремљена и реализована будући да је трајала вековима. Поменућу само нека од тумачења јер ће нам бити јаснија поновна актуелност феномена вештичарења и метафора вештице у савременој култури, феминистичким покретима, алтернативним неопаганским религијским и спиритуалним групама које се оснивају у Европи, а нарочито у Америци.

Осим организованог покрета и бунта, вештица је веома моћан симбол и метафора за велики број жена које сматрају да патријархални обрасци преживљавају и данас у модерном друштву, али на прикривен и суптилнији начин обезвређују и дискриминишу жене. Разлози за демонизацију жена и прогон вештица на измаку средњег века, били су свакако нерелигијске природе, најчешће тумачени као својеврстан механизам социјалне контроле над женама, начин да се оправдају и учврсте традиционални обрасци патријархалних односа. У том смислу разумљива је потенцирана сексуална веза и пакт са ђаволом, као још једна од патријархалних конструкција по којој је ђаво искључиво представљен као мушкарац, тако да ни у демонском свету жена није могла имати главну реч. Теолошки стереотипи о незајажљивој женској пожуди, неморалу и склоности ка блуду, у складу су са високим стандардима сексуалног морала који су захтевале цркве и државе у Европи. Високи стандарди моралности и контроле потребни су онда када се репродуктивне способности жена усклађују са потребама и интересима друштва. Жене су насупрот томе познавале контрацептивна средства, вршиле абортусе и поседовале нелегитимна знања која су им омогућавала да рађање деце ускладе са својим жељама и интересима. Ни модерна друштва нису ослобођена ових авети прошлости. Сведоци смо да и у нашем друштву постоје покушаји „демонизације” жена које се боре за своја репродуктивна права. Пре свега, у томе предњачи православна црква честим позивима, између осталог и у Божићним посланицама, за повећањем наталитета при чему се жене које врше абортусе називају „чедоморкама”, а свакако не можемо заборавити ни покушај утицаја на јавно мњење и предлог закона о забрани абортуса 1995. године.

Представе о вештици на известан начин антиципирају лепотне идеале данашњице. Вештице су старе жене при чему је и појам старости променљива културна конструкција, старом женом се сматрала заправо жена у средњим годинама. Старост је управо једна од „пошасти” модерног живота, негативни концепти старења и старости, доминантни у нашој култури, иду наруку развоју индустрије козметологије и пластичне хирургије усмерене ка вечној младости. Модерна жена је у сталној борби против иконографских представа вештице као крезубе, жене спојених обрва, „седих коса са крстом (брковима) испод носа”, како је изгледала већина жена од педесете године старости у прошлости.

Победиле смо „вештице у нама” депилацијом, фарбањем косе, чупањем обрва и протетиком. Међутим, далеко значајнија за модерну жену је метафора вештице као мудре жене и феминистичке интерпретације по којој је страх од вештица заправо латентни страх од самосвесне, независне и моћне жене. Идентификација са вештицом има нова значења и вредности али, нажалост, често је и данас оптерећена мизогиним конотацијама које потичу не само из средњовековног лова на вештице већ и савремених гледишта хришћанских цркава.

Хришћанске представе и иконографија ђавола као метафоре зла само су један од начина да се објасни присуство зла у свету насупрот Богу који је иманентно творац доброг.

У Старом завету се Сатана помиње само три пута, представљен је као покоран Богу а његова улога је да искушава људе, тек у каснијим списима и Новом завету он се супротставља Богу и наводи праведнике на зло. Међутим, ђаво је у многим религијама биће које у себи обједињује и добро и зло. У традиционалној култури и народној религији Срба представе о ђаволу су веома богате, често и контрадикторне. Настале су мешањем хришћанских и нехришћанских веровања, с једне стране, ђаво је оличење зла које борави у паклу али може да искушава људе и наведе их на злодела, с друге стране, у народним веровањима он, како и сама изрека каже, „није тако црн као што изгледа”, више личи на завидног и лукавог комшију или чак биће склоно шалама. У народним причама и предањима он фигурира и као чувар закопаног блага па се свако изненадно богаћење на сумњив начин и данас у народу сматра „ђавољим послом” и пактом са ђаволом. Персонификовано зло у лику ђавола универзални је симбол борбе добра и зла у сваком човеку а често и алиби за неприхватљиво понашање. И не тако давно, 1986. године, папа Војтила је упозоравао да је управо способност Сатане да наведе људе да негирају његово постојање у име рационализма.

Сличне поруке све чешће шаље православна црква јавним наступима у медијима, деца о томе уче на веронауци и све то у прокламовано секуларној држави. Надам се да је будућност ипак само у метафори ђавола, који и није тако црн као што изгледа, кад вештице, самосвесне и слободне жене коло воде.