Romantika na klizištu

Romantika je upalila! Romantika uvek upali! Nema ni moja žena santu u grudima! Znao sam to oduvek, od trena kad smo se upoznali. Od sveg „oružja” u mom muškom arsenalu, o našoj budućoj adresi presudiše zvezde i zvezdice, bistri potočići, šumski raj, debela hladovina i, kao kruna, čist vazduh. I sve to usred grada – na Zvezdari! Pobrojao sam sve ove prednosti omiljene mi lokacije i srce joj se raskravilo. Razigralo! Budući da je prošle jeseni, srećom, „progledala” – suočena s propašću Dubljanske ulice, koju je, kao lokaciju, ona napikirala – konačno joj je i taj Vračar izašao iz glave.

– Nije loša ni Zvezdara – tešila se, kao da dobija lentu prve pratilje na takmičenju za mis.

– Kakvi loša, daleko od toga! – branio sam svoj izbor. – Na Vračaru nemaš gde auto da parkiraš, kvadrati su skupi ko sam đavo, a moraš da paziš da ne ugaziš u kučeću kaku dok se provlačiš između džipova na trotoaru kad ideš na Kalenić po hleb – zadao sam supruzi završni udarac. I proslavio u sebi: „To, majstore, oduvek si znao da lobiraš. Stvarno, kako nisi postao menadžer, ili bar vlasnik agencije za prodaju stanova?”

Zaista, ne znam. Takvog sam našao na oglasu. Mlađahni Uki očigledno zna šta radi. Za nedelju dana prodao je našu garsonjeru u mirijevskom soliteru sagrađenom na brdu koje je za dvadesetak godina od useljavanja stanara neznatno kliznulo prema Dunavu. Zidovi u hodniku naprsli su kao freske u manastirima iz 12. veka, ali sada je to za nas prošlost, neka se novi vlasnik zlopati s nerešivim problemom. Mi sposobni, kakve majka retko rađa, uskoro ćemo sazidati kućicu – slobodicu na Zvekišu, po mogućstvu u parku, ili tu negde, na obodu. Zar nisam obećao ženici život u šumskom raju!

U Zvezdarskoj šumi poslednjih godina zida ko god hoće i ko ima para. Što ne bismo i mi! Naći ćemo kakvu udžericu s dvorištem, srušiti ćumez, i na tom mestu, kao i ostali, podići dom. Tanki smo s lovom, ali tu je banka, priskočiće.

Pre banke priskoči Uki. Dobar je Uki. Zato ga i plaćam.

– Gradnja u parku je obustavljena, uskopistili se ovi u gradu, trenutno nema šanse! Zaboravite na šumu. Novosagrađeni objekti pokrenuli su staro klizište, kanalizacija se izliva, smrdljivi potoci jurcaju naniže čak do Karaburme. Blato je leglo zaraze, a čopori kučića kruže noću pa nije preporučljivo ići nenaoružan.

Moja žena gleda s nevericom. Malo Ukija, više mene...

– Čekaj, Uki, a drveće, hladovina, čist vazduh... – borio sam se za svoju ideju.

– Kakvo drveće! Nekad je šuma imala više od 130 hektara, a sad se skupila ko da ju je neko oprao u veš-mašini!

Žena se ukočila. Steglo joj se grlo. Pokušah da dunem „topla strujanja”: – Uki, Uki, a zvezde...

– Sad te pa zvezde snašle! U planetarijum, osim zaposlenih, slabo ko navraća, a pre neki dan maznut je deo „muzejskog” teleskopa. Zvezde imaju samo na mapi...

Iz ženinih očiju sijali su trnci. Ledeni.

– Pa šta ćemo, crni Uki, je l’ ima nešto za nas... – molećivo sam uhvatio agenta pod ruku.

– Bilo je nešto tu, u Rajskom sokačetu, ali propade zid onomad u rupu... Taman sam vam našao plac s kućom koja nije mnogo prešla, svega dva-tri metra, kad se pojavi pukotina u susednom dvorištu. Idemo dalje... Baš mi sad javili da je mirno u Višnjičkoj banji. Tamo su sanirali klizište, pobili šipove duboko, du-bo-ko... Sve do Brazila! Da zovnem kolegu da šacnete?

– A kakav je pogled? – upitah s grčem u vilici.

– Su-per! Dole Dunav, tu je i Lešće, Zvezdara preko, romantično samo tako... Upravo idila koju tražite...

Dobro je što stiže proleće. Samo da ne udare kiše. Nije strašno u šatoru u Zvezdarskoj šumi. Dok čekamo da nam Uki pronađe kućerak, žena i ja sprovodimo romantiku. Bez teleskopa. Podignemo platno, i kroz gole krošnje zurimo u bledi atlas neba.

– Ni nebo nije kao što je nekad bilo. Ubi ga svetlo velegrada – šapućem pred san svojoj ženici na uvce. Ćuti ženica. Ljuta. Znam je, odobrovoljiće se ujutru, čim Uki javi povoljne vesti iz Višnjičke banje.

Darko Kalezić