Романтика на клизишту

Романтика је упалила! Романтика увек упали! Нема ни моја жена санту у грудима! Знао сам то одувек, од трена кад смо се упознали. Од свег „оружја” у мом мушком арсеналу, о нашој будућој адреси пресудише звезде и звездице, бистри поточићи, шумски рај, дебела хладовина и, као круна, чист ваздух. И све то усред града – на Звездари! Побројао сам све ове предности омиљене ми локације и срце јој се раскравило. Разиграло! Будући да је прошле јесени, срећом, „прогледала” – суочена с пропашћу Дубљанске улице, коју је, као локацију, она напикирала – коначно јој је и тај Врачар изашао из главе.

– Није лоша ни Звездара – тешила се, као да добија ленту прве пратиље на такмичењу за мис.

– Какви лоша, далеко од тога! – бранио сам свој избор. – На Врачару немаш где ауто да паркираш, квадрати су скупи ко сам ђаво, а мораш да пазиш да не угазиш у кучећу каку док се провлачиш између џипова на тротоару кад идеш на Каленић по хлеб – задао сам супрузи завршни ударац. И прославио у себи: „То, мајсторе, одувек си знао да лобираш. Стварно, како ниси постао менаџер, или бар власник агенције за продају станова?”

Заиста, не знам. Таквог сам нашао на огласу. Млађахни Уки очигледно зна шта ради. За недељу дана продао је нашу гарсоњеру у миријевском солитеру саграђеном на брду које је за двадесетак година од усељавања станара незнатно клизнуло према Дунаву. Зидови у ходнику напрсли су као фреске у манастирима из 12. века, али сада је то за нас прошлост, нека се нови власник злопати с нерешивим проблемом. Ми способни, какве мајка ретко рађа, ускоро ћемо сазидати кућицу – слободицу на Звекишу, по могућству у парку, или ту негде, на ободу. Зар нисам обећао женици живот у шумском рају!

У Звездарској шуми последњих година зида ко год хоће и ко има пара. Што не бисмо и ми! Наћи ћемо какву уџерицу с двориштем, срушити ћумез, и на том месту, као и остали, подићи дом. Танки смо с ловом, али ту је банка, прискочиће.

Пре банке прискочи Уки. Добар је Уки. Зато га и плаћам.

– Градња у парку је обустављена, ускопистили се ови у граду, тренутно нема шансе! Заборавите на шуму. Новосаграђени објекти покренули су старо клизиште, канализација се излива, смрдљиви потоци јурцају наниже чак до Карабурме. Блато је легло заразе, а чопори кучића круже ноћу па није препоручљиво ићи ненаоружан.

Моја жена гледа с неверицом. Мало Укија, више мене...

– Чекај, Уки, а дрвеће, хладовина, чист ваздух... – борио сам се за своју идеју.

– Какво дрвеће! Некад је шума имала више од 130 хектара, а сад се скупила ко да ју је неко опрао у веш-машини!

Жена се укочила. Стегло јој се грло. Покушах да дунем „топла струјања”: – Уки, Уки, а звезде...

– Сад те па звезде снашле! У планетаријум, осим запослених, слабо ко навраћа, а пре неки дан мазнут је део „музејског” телескопа. Звезде имају само на мапи...

Из жениних очију сијали су трнци. Ледени.

– Па шта ћемо, црни Уки, је л’ има нешто за нас... – молећиво сам ухватио агента под руку.

– Било је нешто ту, у Рајском сокачету, али пропаде зид ономад у рупу... Таман сам вам нашао плац с кућом која није много прешла, свега два-три метра, кад се појави пукотина у суседном дворишту. Идемо даље... Баш ми сад јавили да је мирно у Вишњичкој бањи. Тамо су санирали клизиште, побили шипове дубоко, ду-бо-ко... Све до Бразила! Да зовнем колегу да шацнете?

– А какав је поглед? – упитах с грчем у вилици.

– Су-пер! Доле Дунав, ту је и Лешће, Звездара преко, романтично само тако... Управо идила коју тражите...

Добро је што стиже пролеће. Само да не ударе кише. Није страшно у шатору у Звездарској шуми. Док чекамо да нам Уки пронађе кућерак, жена и ја спроводимо романтику. Без телескопа. Подигнемо платно, и кроз голе крошње зуримо у бледи атлас неба.

– Ни небо није као што је некад било. Уби га светло велеграда – шапућем пред сан својој женици на увце. Ћути женица. Љута. Знам је, одобровољиће се ујутру, чим Уки јави повољне вести из Вишњичке бање.

Дарко Калезић