Korupcija i šteta

Uspešna borba protiv korupcije donosi, pored ostalog, i materijalnu korist građanima i državi. Međutim, tu dobit nije uvek lako izračunati.Kada vozač plati saobraćajcu ili preduzetnik inspektoru 1000 dinara da ne bi bio kažnjen trostruko više, država naizgled gubi tačno 3000 dinara. Međutim,eliminisanje korupcije ima i suprotne finansijske efekte: npr. troškove internih kontrolora koji otkrivaju korupciju, povećanje službeničkih plata.

Odnos korupcije i štete lakše je uočljiv kod prikupljanja drugih oblika javnih prihoda (porezi, carine, privatizacija) i kod javnih rashoda. Kada državni organ nabavlja nepotrebnu robu i usluge ili kada ne prati kvalitet isporuke pa dobije bofl, šteta je za budžet višestruko veća od iznosa mita. Štaviše, kada se jednom pročuje da je korupcija modusoperandi za dobijanje državnih ugovora šteta se širi kao talas.

Sledeća stepenica po opasnosti i šteti jeste korupcija gde privatni interesi ovladavaju procesom donošenja propisa i drugih državnih odluka (npr. subvencije, poreske olakšice, oprost duga). Zbog širine akcije, ovde će se, na štetu države, verovatnije okoristiti partija nego neki funkcioner ili službenik. Na ovo se nadovezuju i razni oblici feudalizacije javnih resursa partija na vlasti – od zapošljavanja podobnih u javnim ustanovama, preko populističkog rasipništva u doba izborne kampanje, do izvlačenja profita iz javnih preduzeća.

Šta da se radi?

Javnost podataka: Osnova uspešne politike u borbi protiv korupcije je bezrezervna javnost informacija o radu onih koji odlučuju o našim parama i opštem dobru. I to, ne javnost podataka koju moramo da kamčimo zahtevima, medijskim pritiskom, tražeći pukotine u vladajućoj strukturi ili insajdere, već javnost koja se obezbeđuje postavljanjem informacija na svima dostupnim internet-stranama. Uz minimalan trošak, tako se obezbeđuje da potencijalni korupcionaši i rasipnici dvaput razmisle pre nego što povuku pogrešan potez. Konkretni predlozi za početak: da svi organi vlasti objave informatore o radu u skladu sa Uputstvom poverenika za informacije; da vlada obezbedi izvršenje poverenikovih rešenja; da se na Portalu javnih nabavki objavljuju i nabavke male vrednosti…

Obrazloženja i izveštaji: Da bi javnost podataka imala više smisla, funkcioneri bi trebalo da budu obavezni da svaku svoju odluku obrazlože detaljnije nego što sada čine. Time bismo odškrinuli vrata koja se zatvaraju kod diskrecionog odlučivanja i izbili adute iz ruku onih koji sada mogu svoje propuste i nesuvislosti da kriju iza okolnosti da nisu prekršili nijedan propis. Javne institucije trebalo bi da budu obavezne da u izveštajima o radu navedu kako su i koliko ispunile svoje obaveze iz svih zakona, strateških akata i planova koji se na njih odnose. Ovom merom možda ne bismo smanjili troškove, ali bismo bar dobili više za novac koji izdvajamo.

Nadzorna ovlašćenja i kontrola: Za uštede katkad treba i povećati ulaganja, ali na pravom mestu. Na primer, država je sigurno imala više štete nego koristi od toga što godinama plaća (i to slabo) svega desetak budžetskih inspektora. S druge strane, imala je slabe koristi od raznih prividnih kontrolnih mehanizama, poput onih koje vlada, preko imenovanih članova upravnih i nadzornih odbora, ima nad javnim preduzećima.

Prijavljivanje, zaštita i nagrada: Neki ljudi mnogo rizikuju kada ukazuju na rasipništvo i korupciju. Treba im zaštita od šikaniranja koju ne dobijaju. Značiće im i ako vide da im trud i vreme nisu bili uzaludni – da se kriminalac nađe iza rešetaka, da će oteta imovina biti vraćena, da se reši sistemski problem. Kad toga nema, džaba nam i kampanje i javni pozivi na borbu protiv korupcije. I još nešto: ako znamo da će dobar domaćin nagraditi poštenog nalazača izgubljene stvari, zašto država građanima koji mogu da otkriju ili da dokažu zloupotrebu javnih resursa (ne govorim o onima koji za to primaju platu) ne nudi ništa osim glavobolje?

Programski direktor „Transparentnost – Srbija”