HLEBA ILI (DEMOKRATSKIH) IGARA?

Sećate li se „ljupke” Madlen Olbrajt? Naravno da se toga svi sećamo. Jedared kada je nisu ništa pitali o Srbiji već o tome da li je ponekad potrebno žrtvovati demokratiju da bi se ostvario privredni rast, izjavila je: „Nikako, pa demokratija predstavlja preduslov privrednog rasta!”. To, međutim, niko ozbiljan nikada nije uspeo da dokaže. Dakle, neznanje i arogancija (domaćih i stranih političara) obično idu ruku pod ruku.

No, kako zaista stoje stvari u pogledu odnosa demokratije i privrednog rasta? Da li uspostavljanje i opstajanje demokratije pospešuje privredni rast? Ili je, možda, diktatura povoljnije okruženje? Savremena teorija privrednog rasta ne daje jednoznačan odgovor na ova pitanja. Treba poći od sledećeg: za privredni rast su potrebne investicije, a niko neće da investira ukoliko njegova svojina nije zaštićena. Jedino ukoliko je vlasnik ubeđen da će moći da uživa plodove te svoje investicije – da mu niko ništa neće oteti, što od same investicije, što od prinosa te investicije. I da mu to neće oteti država legalno (putem visokih poreskih stopa), ilegalno (putem korupcije, iznuđivanja ili naprosto otimačine različitih vrsta), ili da mu to, u uslovima u kojima država obezbeđuje vladavinu prava, neće oteti privatni pljačkaši različitih provinijencija. Pristupa se investiciji tek kada je investitor siguran da je to zaista tako i da će tako ostati u budućnosti u dogledno vreme (investicione odluke uvek se donose na osnovu očekivanja).

Kakve to veze ima sa demokratijom? Može da ima. Naime, demokratija se zasniva na načelu jedan čovek – jedan glas. To znači da je raspodela političke moći u demokratiji ravnomernija nego raspodela dohodaka, odnosno bogatstva. Drugim rečima, siromašni jesu, odnosno mogu da budu, politički relativno snažnije zastupljeni nego bogati. To dovodi do političkih pritisaka ka prisilnoj preraspodeli dohotka od bogatih ka siromašnima. Političke partije koje su na vlasti, odnosno koje se bore da preuzmu vlast, moraju da u određenoj meri udovoljavaju ovim zahtevima, što dovodi do veće javne potrošnje, odnosno snažnijeg oporezivanja, pa time do smanjenja podsticaja za investiranje. Štaviše, potreban uslov za privredni rast često predstavljaju reforme koje su bolne. Političari koji se demokratskim sredstvima bore da ostanu na vlasti često ne preduzimaju te reforme procenjujući da ih to može koštati njihove pozicije. Demokratija se i u ovom slučaju ne pokazuje kao saveznik privrednog rasta.

Da li to znači da su u pravu oni sovjetski savetnici koji su govorili da je afričkim zemljama potreban hleb, a ne (demokratske) igre? Ruku na srce, sovjeti su zaista obezbeđivali hleb – 200 grama crnog dnevno na Kolimi. Čak i da diktatura ima pogodnosti u pogledu privrednog rasta, mada je činjenica da najveći broj najnerazvijenijih zemalja spada u diktature, teško da je diktatura proletarijata pravi put za privredni napredak. Prirodni eksperiment nam nude dve Koreje, i jedna i druga diktaturu od kraja Drugog svetskog rata do 1980. godine. Dok je jug stvarao uslove za ubrzani privredni rast, što je dalo zapanjujuće dobre rezultate, na severu se...

Kakve to ima veze sa nama? Srbija je, svakako, demokratija. Čak nas i američki Fridom haus svrstava među „slobodne zemlje”. Sva ograničenja koje demokratija generiše u pogledu privrednog rasta kod nas su još i pojačana. Postoji ogromna javna potrošnja u kojoj se nalazi razumevanje za sve i svašta. Postoji ogromna prisilna preraspodela ono malo vrednosti koja se kod nas stvori. Postoji ogromno poresko opterećenje, koje mnogi i ne primećuju zbog poreskog sistema koji se zasniva na dominaciji indirektnim porezima. A poruke političara su stalno ulagivanje onima ka kojima ide preraspodela „nećemo smanjivati penzije i plate” (one u državnom sektoru, naravno).

Da li to znači da treba da uvodimo diktaturu? Samo to ne! Demokratija, naime, ima jednu jako veliku vrednost. Ona može, ponavljam samo može – ništa ne garantuje – da spreči vlast da pravi gluposti. Ipak će oni koji su na vlasti ići na izbore, pa će biračkom telu morati da objasne svoj ničim nepotkrepljeni optimizam, svoje dnevno menjanje stavova, svoje ničim neopravdane političke i ekonomske projekte. A sve to moraju da objasne i manje ili više obaveštenim novinarima. Zamrznite grupni portret sa premijerom, budući da je ova Vlada Srbije po nivou međusobne komunikacije upravo to i ništa više, i zamislite na šta bi sve to ličilo da sutra nestane demokratije. Već me hvata zima! Ona sa Kolime.

predsednik CLDS-a i profesor Pravnog fakulteta BU