Efekat Tito

Šta je zajedničko kaluđericama iz manastira Sveti Stefan u Aleksincu, rudarima iz Trepče, ili učenicima Osnovne škole „Goce Delčev” iz Makedonije? Svi oni su žarko želeli da Josipu Brozu Titu poklone nešto lepo i vredno za 25. maj, fiktivni dan njegovog rođendana, i na taj način izraze neizmernu ljubav i zahvalnost najvećem sinu naših naroda i narodnosti. Mnogi od tih darova mogu se videti na nedavno otvorenoj izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu – od raznih portreta manjeg i većeg formata, s kojih se ponosno smeši drug Stari, pa do ogromnih maketa vagona. Granica ljubavi prema vođi nije postojala, što dokazuje i poklon ribara iz Titograda – preparirana pastrmka za Ginisa, duga, bez ribarskog preterivanja, čitav metar i po!  

Izložba pod nazivom „Efekat Tito”, koja je otvorena do 1. maja, odlično je osmišljena postavka, na kojoj se, pored poklona Titu, na video-bimovima mogu videti i snimci sletova i razgovori sa ljudima koji su govorili o oduševljenju zbog susreta sa Brozom.

Prema rečima autorke Marine Dokmanović, postavka je zamišljena kao oštra kritika kulta ličnosti i određene vrste masovnog ponašanja. Međutim, susret s portretima Broza, bar kad je reč o posetiocima koji su juče svratili u bivši muzej 25. maj, nije delovao previše kritički. Nego, nekako i očekivano, nostalgičarski.

Pored portreta s potpisom „Svom voljenom komandantu”, koja je Titu stigla od 11. hrvatske brigade KNOJA-a, dve slatke bakice, možda učesnice nekog od sletova, sa osmehom i sjajem u očima posmatrale su lik velikog vođe. Jedna od njih komentariše: „Nema više takvih”. Moguće da je to isto mislio i umetnik Miloš Golubović, koji je uradio sliku „Priča o Bosni”, na kojoj se u žustroj raspravi vide Staljin i Tito, dok ih sa zida posmatra portret Lenjina.

Na izložbi se mogu videti i vrlo simpatične stone lampe, koje su mnogi voleli da poklanjaju. Jedna takva lampa stigla je Brozu od železničara Jugoslavije sa posvetom: „Povodom završetka petogodišnjeg plana za četiri godine”. U prostoriji namenjenoj monumentalnijim poklonima, moguće je videti prelep model mosta u drvetu i pomalo naivnu maketu pristaništa koju su s ljubavlju, a svakako i sa strepnjom, pravili ljudi iz Ratne mornarice, 1957. godine. Tu su i velike makete vagona i jednog autobusa. Trud koji su autori ulagali da bi iskazali vernost vođi srećne zemlje radnika i seljaka zaista je vredan svake hvale. Među eksponatima su se našli i maketica zubarske ordinacije, kakve i danas postoje u srpskim domovima zdravlja. S tom razlikom što sada obično skupljaju prašinu, jer se popravka zuba plaća kod privatnika. A onomad... beše za džabe.

Autorka izložbe, Marina Dokmanović, smatra da je upravo kontinuitet masovnog ponašanja doveo da užasa devedesetih godina.

– Svi ti sletovi, na stotine izvezenih goblena koje je Tito dobijao, pa dečje cipelice... Zamislite sate i sate izgubljenog vremena – kaže Dokmanovićeva.

Bez obzira na to, bakice sa sjajem u očima, na trenutak vraćene u mladost, izgledajući kao dve srednjoškolke, polako i detaljno su proučavale eksponate i na video-bimu pažljivo pratile snimak sleta, i ispovest devojke koja je, o užasa, izgubila takt prilikom plesa na stadionu JNA. Tito joj nije zamerio.

Poruka izložbe? Sve je već, u jednom stihu, formulisao pesnik Aca Sekulić, pišući poklon-pesmu Titu: „To majka više ne rađa”. Tumačiti po volji...