Ефекат Тито

Шта је заједничко калуђерицама из манастира Свети Стефан у Алексинцу, рударима из Трепче, или ученицима Основне школе „Гоце Делчев” из Македоније? Сви они су жарко желели да Јосипу Брозу Титу поклоне нешто лепо и вредно за 25. мај, фиктивни дан његовог рођендана, и на тај начин изразе неизмерну љубав и захвалност највећем сину наших народа и народности. Многи од тих дарова могу се видети на недавно отвореној изложби у Музеју историје Југославије у Београду – од разних портрета мањег и већег формата, с којих се поносно смеши друг Стари, па до огромних макета вагона. Граница љубави према вођи није постојала, што доказује и поклон рибара из Титограда – препарирана пастрмка за Гиниса, дуга, без рибарског претеривања, читав метар и по!  

Изложба под називом „Ефекат Тито”, која је отворена до 1. маја, одлично је осмишљена поставка, на којој се, поред поклона Титу, на видео-бимовима могу видети и снимци слетова и разговори са људима који су говорили о одушевљењу због сусрета са Брозом.

Према речима ауторке Марине Докмановић, поставка је замишљена као оштра критика култа личности и одређене врсте масовног понашања. Међутим, сусрет с портретима Броза, бар кад је реч о посетиоцима који су јуче свратили у бивши музеј 25. мај, није деловао превише критички. Него, некако и очекивано, носталгичарски.

Поред портрета с потписом „Свом вољеном команданту”, која је Титу стигла од 11. хрватске бригаде КНОЈА-а, две слатке бакице, можда учеснице неког од слетова, са осмехом и сјајем у очима посматрале су лик великог вође. Једна од њих коментарише: „Нема више таквих”. Могуће да је то исто мислио и уметник Милош Голубовић, који је урадио слику „Прича о Босни”, на којој се у жустрој расправи виде Стаљин и Тито, док их са зида посматра портрет Лењина.

На изложби се могу видети и врло симпатичне стоне лампе, које су многи волели да поклањају. Једна таква лампа стигла је Брозу од железничара Југославије са посветом: „Поводом завршетка петогодишњег плана за четири године”. У просторији намењеној монументалнијим поклонима, могуће је видети прелеп модел моста у дрвету и помало наивну макету пристаништа коју су с љубављу, а свакако и са стрепњом, правили људи из Ратне морнарице, 1957. године. Ту су и велике макете вагона и једног аутобуса. Труд који су аутори улагали да би исказали верност вођи срећне земље радника и сељака заиста је вредан сваке хвале. Међу експонатима су се нашли и макетица зубарске ординације, какве и данас постоје у српским домовима здравља. С том разликом што сада обично скупљају прашину, јер се поправка зуба плаћа код приватника. А ономад... беше за џабе.

Ауторка изложбе, Марина Докмановић, сматра да је управо континуитет масовног понашања довео да ужаса деведесетих година.

– Сви ти слетови, на стотине извезених гоблена које је Тито добијао, па дечје ципелице... Замислите сате и сате изгубљеног времена – каже Докмановићева.

Без обзира на то, бакице са сјајем у очима, на тренутак враћене у младост, изгледајући као две средњошколке, полако и детаљно су проучавале експонате и на видео-биму пажљиво пратиле снимак слета, и исповест девојке која је, о ужаса, изгубила такт приликом плеса на стадиону ЈНА. Тито јој није замерио.

Порука изложбе? Све је већ, у једном стиху, формулисао песник Аца Секулић, пишући поклон-песму Титу: „То мајка више не рађа”. Тумачити по вољи...