Dela Cuce Sokić u Galeriji RTS

Na bogati stvaralački opus i izuzetnu ličnost Ljubice Cuce Sokić (1914-2009), nedavno preminule slikarke čija su dela ostavila neizbrisivi trag u srpskoj istoriji umetnosti, podsetiće retrospektivna izložba koja je otvorena sinoć u Galeriji RTS, u Takovskoj 10. U ovom prostoru do 2. maja biće, hronološkim nizom, izloženo 35 dela poznate umetnice, nastalih u periodu između 1935. i 2004. godine.

Nikola Kusovac, kustos i istoričar umetnosti koji je i autor postavke, za „Politiku” kaže da je očigledno da je ova mala retrospektiva osmišljena kao znak sećanja na Ljubicu Cucu Sokić, izuzetnu slikarku, „moju dragu sagovornicu i prijateljicu i, svojevremeno, kod studenata omiljenog pedagoga”.

– Bilo mi je zadovoljstvo da napravim esej o Cucinom stvaralaštvu za katalog ove postavke. Najstariji njen rad na izložbi je „Autoportret” iz 1935. godine, a poslednji je „Motiv sa Dorćola” iz 2004. Ovim izborom sam se trudio da obuhvatim radove iz svakog njenog stvaralačkog perioda, nekoliko reprezentativnih, ali ne uvek i najboljih radova. Na pozivnici za izložbu je otprintan i jedan njen „Autoportret” iz 1944. godine, gde se na slikarkinom licu vide patnje teškog ratnog perioda. Ljubica Cuca Sokić, kao pedagog, odnegovala je brojne generacije slikara; pogledajte samo jednog neobuzdanog Cileta Marinkovića koji je imao senzibilitet sasvim različit od njenog, ili Safeta Zeca... I, koliko ih je još bilo!

Kako Kusovac dodaje, Cucini učenici su oličenje beogradske škole slikanja koja neguje poseban duh: „Onakav kakav je Cuca Sokić negovala na putu ’ka čistom slikanju’ uz Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i, delimično, uz Ivana Tabakovića, Peđu Milosavljevića i Stojana Ćelića”.

Izloženi radovi su preuzeti iz fundusa SANU, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja grada Beograda, jedno delo je iz Muzeja savremene umetnosti i iz privatnih kolekcija.

Ljubica Cuca Sokić (rođena u decembru 1914. godine u Bitolju) do kraja života priredila je više od trideset samostalnih izložbi. Ostavila je slikarske legate SANU, Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i Muzeju grada Beograda, a poslednjom voljom još mnogim muzejima i galerijama u Srbiji. Za umetnički i pedagoški rad dobila je od 1949. do kraja života petnaestak nagrada, odlikovanja i priznanja. Njene prve slike su ostvarene u duhu poetskog realizma tridesetih godina prošlog veka. U ranim fazama slikala je portrete, figure, pejzaže i mrtve prirode, približavajući se i umerenoj apstrakciji. Kritika njeno slikarstvo naziva „intimističkim”. Otvaranju izložbe, u znak sećanja na Ljubicu Cucu Sokić, prisustvovali su poštovaoci njene umetnosti, likovni kritičari, umetnici i kolekcionari.