Snežna čaplja se vraća kući

Vode močvara Severne Amerike u martu se zabele, prekrivene jatima snežnih čaplji koje su upravo stigle sa zimovanja na Karibima i severnim predelima Južne Amerike. Posle zimskih meseci, koje su provele odmarajući se u gnezdima na granama mangrova i uživajući u obilju hrane iz morskih laguna, travom obraslih bara, poplavljenih pirinčanih polja i slatkovodnih močvara, stižu na sever kako bi odgajile potomstvo.

Krajem marta i početkom aprila ove bele ptice, nežne građe, visoke šezdesetak centimetara, spremne su za parenje. Žućkasti „prsti” na njihovim dugim vitkim nogama tada menjaju boju i postaju jarkonarandžasti, a mužjaci svojim ljubavnim zovom, podizanjem oštrog i dugog kljuna uvis i „zavodničkim” letenjem pokušavaju da osvoje ženku. Kraj mirnih rukavaca, koje mužjaci brane od nepoželjnih gostiju, ženke od grančica pletu gnezdo. Ponekad ga svijaju na samom tlu, a nekada na drveću, visokom i po desetak metara. Često se useljavaju i u očuvana gnezda preostala od prethodne sezone. Snežne čaplje najčešće žive u kolonijama, zajedno sa drugim vrstama barskih ptica, jer su u grupi bezbednije od grabljivaca: rakuna, sova, vrana, aligatora i zmija. Tražeći bezbedno mesto za život, mnoge su se navikle na staništa u blizini ljudskih naseobina, gde njihovih prirodnih neprijatelja ima manje nego u divljini. Prevazišle su i strah od lovaca, koji su krajem 19. veka, kada je dugo perje sa glave i grudi snežnih čaplji bilo duplo skuplje od zlata, desetkovali njihovu populaciju.

Ženka snese od tri do šest zelenkastoplavih jaja, na kojima oba roditelja na smenu leže 24 dana. Kada se mladunci ispile, mužjak i ženka počinju danonoćnu potragu za hranom, kako bi napunili večito gladne male kljunove. Na jelovniku snežnih čaplji najčešće je riba, a ima i barskih insekata, crva, račića, puževa, guštera, žaba i zmija. Odrasli najčešće jedu okupljajući se u jata, rano ujutro i u sumrak, a kada imaju mlade, usamljene ptice lete i po tri kilometra daleko kako bi ulovile plen. Mladunci dobijaju polusvarenu hranu, koju roditelji povraćaju na pod gnezda ili pravo u njihove kljunove. I pored ovakvog načina ishrane, gnezdo je uvek čisto, jer odrasle ptice redovno izbacuju otpatke iz njega.

Već dve sedmice pošto su se ispilile, mlade snežne čaplje napuštaju gnezdo, počinju da lete i same kreću u lov, kako bi što pre ojačale i spremno dočekale septembar, kada će krenuti u prvu seobu na jug. Brzo će naučiti da, kao i odrasle ptice, tokom dugog dnevnog odmora čiste svoje snežnobelo perje od insekata, da love ribu i izbegavaju grabljivce i lovce. Samo one čaplje koje dočekaju drugi rođendan dostići će polnu zrelost i odgajiti sopstvene mladunce.