Slovenačka deca u austrijskim vrtićima

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 20. marta – Sve više mališana iz Slovenije ide u vrtiće u Austriji, alarmirao je domaću javnost i nadležnog ministra (prosvete) gradonačelnik Gornje Radgone Anton Kampuš. Tako slovenačku decu „sa druge strane međe” paze vaspitačice koje to čine na nemačkom jeziku. Samo ove godine je već dvanaestoro predškolske dece iz slovenačke Gornje Radgone upisano u dva vrtića u austrijskoj Radgoni, koji su tamo bezmalo besplatni u poređenju sa cenama u Sloveniji.

Roditeljima u slovenačkim pograničnim varošima izbor vrtića olakšava činjenica da su austrijski „bukvalno nadohvat” otkako su ukinute međe. Granica je u praksi nevidljiva i konkurencija čini svoje, pa slovenačkim obdaništima preti kolaps. Što je dovoljan razlog da se slovenački ministar školstva Igor Lukšič munjevito odazove apelu gradonačelnika Kampuša da „situaciju vidi na terenu”. Pregledao je lokalni vrtić koji opština renovira pomoću „norveškog finansijskog mehanizma”, a onda i osnovnu školu koja vapi za obnovom. Pare za obnovu, međutim, nisu glavna tema, već zabrinutost prosvetara Gornje Radgone zbog „kurioziteta” koji im, zahvaljujući blizini austrijske Radgone i politike Beča da subvencionira upis u tamošnje vrtiće, odvlači podmladak jer se sve više roditelja sa slovenačke strane odlučuje da potomke upiše u obrazovni sistem „preko grane”. Više nije u pitanju samo zbrinjavanje najmlađeg slovenačkog naraštaja u vrtićima „sa druge strane”, jer se već i roditelji osnovaca iz pograničnih slovenačkih varošica interesuje za upis đaka u osnovnu školu u Austriji.

Da pojava ugrožava opstanak „slovenačke reči” dokazuje gimnazija u austrijskoj Radgoni koju pohađa celo odeljenje đaka iz Slovenije. Ako se trend nastavi, biće ih i više. „Austrijski vrtići otimaju našu decu i očekujemo da država (Slovenija) preduzme hitne mere”, zatražila je direktorka gornjoradgonskog vrtića Breda Forjančič, uverena da za „odliv dece” nije kriv bolji kvalitet austrijskih vrtića ili želja roditelja da im deca savršeno nauče nemački.

Pomenuto je i nezadovoljstvo što se slovenački naraštaji zbog opisane pojave od malih nogu sreću sa „tuđom kulturom i tradicijom” i uče nemački umesto maternji, slovenački jezik. Kriv je novac, upozorava Forjančičeva, jer roditelji u Sloveniji za vrtić nadomak kućnog praga mesečno izdvajaju 200 evra i više (po detetu), dok onaj „sa druge strane” košta svega 30 evra godišnje (!), i to za napitke, uz 40 evra za olovke i papir (opet godišnje). Deca užinu donose sa sobom, a ručak košta samo 2,1 evra… Računica dokazuje da nekoliko pređenih kilometara više, odnosno desetak minuta duža vožnja, uprkos skupom benzinu, ne čini slovenačka obdaništa primamljivim.