Pretapanje uspomena

Suočeni s krizom koja nikako da prođe, okupismo se na proširenom porodičnom savetovanju. Da odgonetnemo šta nam je činiti u ekonomskom potresu, koji bi da uruši zajednički stečenu „kuću”, nahrupismo u prestonicu s konca i konopca: iz varoši, sa sela, iz ravnice i s planine, sve sami bliski i daleki rođaci, komšije i prijatelji... Osnovna delatnost kojom smo se dosad bavili – pružanje usluga u oblasti obrazovanja, zdravstva, informisanja javnosti, ponešto kulturnih aktivnosti i mukotrpne, ali neznatne proizvodnje – zaključismo, ne daje očekivane rezultate. Saglasismo se da u slobodno vreme započnemo dodatni poslić koji bi familiji najzad doneo i neki dinar više.

Padoše razni predlozi, al’ za pokretanje preduzetništva potrebne su pare kojih nema, pa se posle mnoštva ideja krug rasprave zatvarao – na početku. I tako... dok se nije oglasio Mika, teča s babine strane, za koga nismo ni znali da je prisutan.Frfljajući ispod demode igličastih brkova, Mika predloži da prikupljamo sekundarne sirovine!

– Draga svojto i ostala braćo, to je u Italiju veliki bizmis! Nemo da se smeješ tamo kad ti se obraćam...

I pored dobacivanja iz publike, razumesmo govornika: nećemo sakupljati „obične” sirovine – karton, plastiku, staklo... – koje već sabiraju autsajderi iz njegovog komšiluka u predgrađu, već bakar, bronzu, mesing, što i priliči „prvoligašima” tj. nama, budućim bogatašima! E, kad se nafatiramo, postaćemo kolekcionari i onih vrednijih, šljaštećih metala, srebra i zlata koji pružaju više mogućnosti za oplodnju kapitala.

Dalekovidi i promućurni kakvi jesmo, razmotrismo ideju. Stvarno, ulaganja nema – već je sve uloženo: metal i brojne legure posejani su svuda oko nas, samo ih treba požnjeti. Treba saznati šta „ide” na otpadu i po kojoj ceni. Kol’ko smo „dobri” za poklopac šahta, zaptivač uličnih PTT instalacija, rešetku sa kanalizacionog slivnika, točak od lokomotive... Ništa lakše, to mogu i deca! Mika isprsi cenovnik, a mi, raspamećeni, naredismo najmlađima da se razmile po gradu i dokotrljaju što više za društvo spasonosnih diskova. Neka nešto rade i klinci ako hoće džeparac!

Drugi nivo Mikinog „bizmisa” koji nam zagreja dušu i uli nadu znatno je ozbiljniji. Da ne kažem – opasan. Al’ mi se ne bojimo. Imamo ljude tehnički potkovane! Dobrovoljci se vertikalnim hodničkom spuste pod kolovoz, „nasekiraju” parče glavnog kabla za telefonske veze, metar-dva pa i tri, koliko mogu da iznesu, dodaju „stražarima” nad rupom, i s plenom nestanu u tami.

Za ovaj posao prijaviše se ljudi sa dobrim poznavanjem fizike – pripadnici armije fizikalaca, osobito sjajnih rukovalaca sekiricom. Kad čusmo cenu bakra i mesinga „na crno”, poslasmo ih na „Gazelu”, a ne zaboravismo ni nadvožnjake i saobraćajne petlje – čudo koliko ima mesta gde se nesmetano može prići instalacijama koje su majstori posejali da im, ej, svetli put! Kome pa još treba da na ovu skupoću sija most kad svaka kola imaju farove! Žice su bolje iskorišćene kad se „utope”!

Od cene bronze sam se ukipio! U treću grupu, „kulturne specijalce”, prijavih se sam, iz prostog razloga što sam dva puta u životu prošao pored pozorišta, da l’ beše Narodno, a i ne znam da koristim sekirče – imam „dve leve”, ali zato jake ruke. Sa ekipom odabranih „dizajnera” „dižem” memorijalne mesingane ploče s fasada, slova s fakultetskih zdanja, biste sa grobalja i iz parkova, a uskoro prelazimo i na spomenike na trgovima. Mada pojedini građani smatraju da narod bez uspomena ne može da se nada ni budućnosti, ne osvrćemo se na ta retka upozorenja. „Bizmis” cveta, niko se ne buni, izuzimajući vlasnike obeležja koji zakukaju kad zateknu prazno na mestu gde je nekad bilo puno. Sreća da ih malo ko čuje!

Legure su veoma tražene. Uspomene na velikane se tope, prave se nove, kojima će jednog dana takođe proći „rok trajanja”. A onda ponovo sećanja u peć! Kao na beskonačnoj traci! Biće love do krova!