Претапање успомена

Суочени с кризом која никако да прође, окуписмо се на проширеном породичном саветовању. Да одгонетнемо шта нам је чинити у економском потресу, који би да уруши заједнички стечену „кућу”, нахруписмо у престоницу с конца и конопца: из вароши, са села, из равнице и с планине, све сами блиски и далеки рођаци, комшије и пријатељи... Основна делатност којом смо се досад бавили – пружање услуга у области образовања, здравства, информисања јавности, понешто културних активности и мукотрпне, али незнатне производње – закључисмо, не даје очекиване резултате. Сагласисмо се да у слободно време започнемо додатни послић који би фамилији најзад донео и неки динар више.

Падоше разни предлози, ал’ за покретање предузетништва потребне су паре којих нема, па се после мноштва идеја круг расправе затварао – на почетку. И тако... док се није огласио Мика, теча с бабине стране, за кога нисмо ни знали да је присутан.Фрфљајући испод демоде игличастих бркова, Мика предложи да прикупљамо секундарне сировине!

– Драга својто и остала браћо, то је у Италију велики бизмис! Немо да се смејеш тамо кад ти се обраћам...

И поред добацивања из публике, разумесмо говорника: нећемо сакупљати „обичне” сировине – картон, пластику, стакло... – које већ сабирају аутсајдери из његовог комшилука у предграђу, већ бакар, бронзу, месинг, што и приличи „прволигашима” тј. нама, будућим богаташима! Е, кад се нафатирамо, постаћемо колекционари и оних вреднијих, шљаштећих метала, сребра и злата који пружају више могућности за оплодњу капитала.

Далековиди и промућурни какви јесмо, размотрисмо идеју. Стварно, улагања нема – већ је све уложено: метал и бројне легуре посејани су свуда око нас, само их треба пожњети. Треба сазнати шта „иде” на отпаду и по којој цени. Кол’ко смо „добри” за поклопац шахта, заптивач уличних ПТТ инсталација, решетку са канализационог сливника, точак од локомотиве... Ништа лакше, то могу и деца! Мика испрси ценовник, а ми, распамећени, наредисмо најмлађима да се размиле по граду и докотрљају што више за друштво спасоносних дискова. Нека нешто раде и клинци ако хоће џепарац!

Други ниво Микиног „бизмиса” који нам загреја душу и ули наду знатно је озбиљнији. Да не кажем – опасан. Ал’ ми се не бојимо. Имамо људе технички потковане! Добровољци се вертикалним ходничком спусте под коловоз, „насекирају” парче главног кабла за телефонске везе, метар-два па и три, колико могу да изнесу, додају „стражарима” над рупом, и с пленом нестану у тами.

За овај посао пријавише се људи са добрим познавањем физике – припадници армије физикалаца, особито сјајних руковалаца секирицом. Кад чусмо цену бакра и месинга „на црно”, посласмо их на „Газелу”, а не заборависмо ни надвожњаке и саобраћајне петље – чудо колико има места где се несметано може прићи инсталацијама које су мајстори посејали да им, еј, светли пут! Коме па још треба да на ову скупоћу сија мост кад свака кола имају фарове! Жице су боље искоришћене кад се „утопе”!

Од цене бронзе сам се укипио! У трећу групу, „културне специјалце”, пријавих се сам, из простог разлога што сам два пута у животу прошао поред позоришта, да л’ беше Народно, а и не знам да користим секирче – имам „две леве”, али зато јаке руке. Са екипом одабраних „дизајнера” „дижем” меморијалне месингане плоче с фасада, слова с факултетских здања, бисте са гробаља и из паркова, а ускоро прелазимо и на споменике на трговима. Мада поједини грађани сматрају да народ без успомена не може да се нада ни будућности, не осврћемо се на та ретка упозорења. „Бизмис” цвета, нико се не буни, изузимајући власнике обележја који закукају кад затекну празно на месту где је некад било пуно. Срећа да их мало ко чује!

Легуре су веома тражене. Успомене на великане се топе, праве се нове, којима ће једног дана такође проћи „рок трајања”. А онда поново сећања у пећ! Као на бесконачној траци! Биће лове до крова!