Kad možemo Bambija zašto ne i Zimzelena

Konji u proseku žive od 25 do 30 godina. Amor je star 17. Braon je boje, engleski punokrvni, s belom zvezdom na čelu. U svojoj mladosti bio je galoper, učesnik Derbija. Kasnije je godinama u konjičkom klubu „Policajac” osvajao trofeje u daljinskom, dresurnom i preponskom jahanju. Onda je jednog dana pre dve godine na licitaciji za 90 dinara po kilogramu „žive vage” prodat klanici…

Amor danas uživa u zasluženoj penziji. Izbegao je nož u poslednjem trenutku zahvaljujući angažovanju ljudi iz udruženja „Sloboda za životinje”, koji su ga otkupili od klaničara. Najpre je jedno vreme bio u štali velikog ljubitelja konja, pevača i kompozitora Zvonka Bogdana, a danas živi u Zrenjaninu. Nedavno se pojavio kao „glumac” u spotu Jelene Karleuše.

Snežana Milovanović, predsednica udruženja „Sloboda za životinje”, kaže za „Politiku” da je klanica konačno odredište većine konja iz srpskih ergela.

(/slika2)– Ova oblast je u Srbiji pravno potpuno neregulisana. Klaničari konje obično kupuju na licitacijama, koje su recimo u Austriji i mnogim drugim evropskim zemljama zabranjene zbog raznih manipulacija. Poseban problem je činjenica da se na hipodromima u Srbiji vrlo retko rade antidoping kontrole, pa u klanicama završe konji čije je meso puno nedozvoljenih hemikalija – rekla je ona. Sredstva kojima se dopinguju konji u Srbiji su prokain, fluniksin meglumin, fenilbutazon, izopirin, acetanilid, morazon, heptaminol i kofein.

Prema rečima nutricioniste-dijetetičara Milke Kurteš, iz Specijalne bolnice za rehabilitaciju u Banji Koviljači, građani Srbije moći će da prihvate konjetinu na meniju tek ako putem medija budu obavešteni o kvalitetu tog mesa.

– Kultura jedenja konjskog mesa u Srbiji nije rasprostranjena. Konjetina je bogata gvožđem i proteinima, a poznata je kao dobar lek protiv malokrvnosti i problema s mišićima. Ona povećava mišićnu masu i pospešuje rad mišića – rekla je ona za „Politiku”. Kurtešova je naglasila da se pravo, čisto konjsko meso danas može naći samo u Beogradu.

„Potkovica”, „Tribeka”, „Daka”, „Bonđorno mare”, „La Valeta”, „Zapata” i „Ha Be”, neki su od restorana u Beogradu čuveni po svojim specijalitetima od konjskog mesa. A petnaestak kilometara od centra grada, u Vinči, nalazi se industrija mesa „Golija”. Konjsko i ždrebeće meso bez kostiju, bifteci, ramsteci, džigerica i kobasice, neki su od proizvoda „Golije” kojima pored svojih maloprodajnih objekata u Beogradu, snabdeva i megamarkete „Ideu”, „Merkator”, „Rodić” i „Maksi” diskonte. Konjetinu isporučuju i mesarama u Novom Sadu, Subotici, Nišu. Kapacitet klanice „Golija” je 50 konja dnevno.

Nebojša Lazić, veterinar industrije mesa „Golija”, kaže za „Politiku” da konji koji svoj vek završe u ovoj klanici „obično imaju neku falinku”.

– To nisu konji s hipodroma u punoj snazi, obično su to životinje koje vlasnicima više nisu korisne – rekao je Lazić, naglašavajući da mu je, kao veterinaru, žao tih konja.

– Meni je žao i kada jagnje kolju. S druge strane, „Golija” sledi italijanski i francuski princip gde konjetina zauzima 50 odsto tržišta mesa. Ponovo kažem, to su konji s nekom manom, ne kolju se životinje u punoj snazi – dodaje Lazić. On je potvrdio da se u ponudi „Golije” nalazi i meso ždrebadi, od koga se prave kobasice ili se prodaje sirovo. Na novinarsku opasku da ždrebad koja se kolju svoj radni vek sigurno nisu islužila, Lazić je ponovio tvrdnju da ispod noža završavaju samo životinje „s falinkom”. „Kod ždrebadi to su obično urođeni problemi s kopitama ili s hodom.”

Lazić tvrdi da mnogo veći problem od emocija s kojima neki pristupaju ovoj pojavi predstavlja klanje konja u nehigijenskim uslovima.

– Konji se širom Srbije kolju na divlje, što se kaže „ispod kruške”, a to meso ne prolazi pregled kod veterinara – rekao je on.

S druge strane, veterinarska inspekcija Generalnog inspektorataMinistarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstvanema saznanja o prodaji konjskog mesa i proizvoda mimo regularnih tokova. „Veterinarska inspekcija nije imala slučajevezaplene konjskog mesa ili živih konja namenjenih klanju, nepoznatog porekla i zdravstvenog stanja, niti je bilo prijava takve vrste od zainteresovanih građana ili preduzetnika”, rečeno je „Politici” u Generalnom inspektoratu.

Posledica „klanja na divlje” nabolje se danas može videti na Suvoj planini, nekada poznatoj po krdima divljih konja koji su slobodno trčali pašnjacima. Pre desetak godina, lovci su počeli da prijavljuju da na ovoj planini sve češće nalaze glave ubijenih konja i njihove ostatke. Dok su se stanovnici ovog kraja opasuljili, najveći broj konja iz jednog od poslednjih srpskih divljih krda završio je u niškim mesarama.

Oni koji uživaju u konjetini kažu da je ukusa sličnog junetini, samo malo slađa. Jedan od redovnih gostiju beogradskog restorana „Potkovica” rekao je za „Politiku”: „Jedemo piletinu, junetinu, prasetinu, jagnjetinu, jaretinu, srnetinu, zečetinu, ribu, pa zašto ne bismoi konjetinu? Kad možemo Asku i Bambija, zašto ne bismoi Zimzelena?”

-----------------------------------------------------------

Hipofagija u svetu

Države u kojima se najviše jede konjetina su Italija, Belgija, Francuska, Kanada, Meksiko, Nemačka, Japan i Švedska. S druge strane, hipofagija (jedenje konjskog mesa) tabu je u SAD, Velikoj Britaniji, Australiji, Rumuniji i Brazilu.

Jevrejima vera zabranjuje da jedu konjetinu, dok se u mnogim islamskim državama konjsko meso smatra za makruh – nije ga zabranjeno jesti, ali se ne preporučuje.

Rom koji jede konjsko meso je degeš, nečisti, poslednji od poslednjih. Termin degeš smatra se jednom od najgorih romskih psovki.

Marko Albunović