Кад можемо Бамбија зашто не и Зимзелена

Коњи у просеку живе од 25 до 30 година. Амор је стар 17. Браон је боје, енглески пунокрвни, с белом звездом на челу. У својој младости био је галопер, учесник Дербија. Касније је годинама у коњичком клубу „Полицајац” освајао трофеје у даљинском, дресурном и препонском јахању. Онда је једног дана пре две године на лицитацији за 90 динара по килограму „живе ваге” продат кланици…

Амор данас ужива у заслуженој пензији. Избегао је нож у последњем тренутку захваљујући ангажовању људи из удружења „Слобода за животиње”, који су га откупили од кланичара. Најпре је једно време био у штали великог љубитеља коња, певача и композитора Звонка Богдана, а данас живи у Зрењанину. Недавно се појавио као „глумац” у споту Јелене Карлеуше.

Снежана Миловановић, председница удружења „Слобода за животиње”, каже за „Политику” да је кланица коначно одредиште већине коња из српских ергела.

(/slika2)– Ова област је у Србији правно потпуно нерегулисана. Кланичари коње обично купују на лицитацијама, које су рецимо у Аустрији и многим другим европским земљама забрањене због разних манипулација. Посебан проблем је чињеница да се на хиподромима у Србији врло ретко раде антидопинг контроле, па у кланицама заврше коњи чије је месо пуно недозвољених хемикалија – рекла је она. Средства којима се допингују коњи у Србији су прокаин, флуниксин меглумин, фенилбутазон, изопирин, ацетанилид, моразон, хептаминол и кофеин.

Према речима нутриционисте-дијететичара Милке Куртеш, из Специјалне болнице за рехабилитацију у Бањи Ковиљачи, грађани Србије моћи ће да прихвате коњетину на менију тек ако путем медија буду обавештени о квалитету тог меса.

– Култура једења коњског меса у Србији није распрострањена. Коњетина је богата гвожђем и протеинима, а позната је као добар лек против малокрвности и проблема с мишићима. Она повећава мишићну масу и поспешује рад мишића – рекла је она за „Политику”. Куртешова је нагласила да се право, чисто коњско месо данас може наћи само у Београду.

„Потковица”, „Трибека”, „Дака”, „Бонђорно маре”, „Ла Валета”, „Запата” и „Ха Бе”, неки су од ресторана у Београду чувени по својим специјалитетима од коњског меса. А петнаестак километара од центра града, у Винчи, налази се индустрија меса „Голија”. Коњско и ждребеће месо без костију, бифтеци, рамстеци, џигерица и кобасице, неки су од производа „Голије” којима поред својих малопродајних објеката у Београду, снабдева и мегамаркете „Идеу”, „Меркатор”, „Родић” и „Макси” дисконте. Коњетину испоручују и месарама у Новом Саду, Суботици, Нишу. Капацитет кланице „Голија” је 50 коња дневно.

Небојша Лазић, ветеринар индустрије меса „Голија”, каже за „Политику” да коњи који свој век заврше у овој кланици „обично имају неку фалинку”.

– То нису коњи с хиподрома у пуној снази, обично су то животиње које власницима више нису корисне – рекао је Лазић, наглашавајући да му је, као ветеринару, жао тих коња.

– Мени је жао и када јагње кољу. С друге стране, „Голија” следи италијански и француски принцип где коњетина заузима 50 одсто тржишта меса. Поново кажем, то су коњи с неком маном, не кољу се животиње у пуној снази – додаје Лазић. Он је потврдио да се у понуди „Голије” налази и месо ждребади, од кога се праве кобасице или се продаје сирово. На новинарску опаску да ждребад која се кољу свој радни век сигурно нису ислужила, Лазић је поновио тврдњу да испод ножа завршавају само животиње „с фалинком”. „Код ждребади то су обично урођени проблеми с копитама или с ходом.”

Лазић тврди да много већи проблем од емоција с којима неки приступају овој појави представља клање коња у нехигијенским условима.

– Коњи се широм Србије кољу на дивље, што се каже „испод крушке”, а то месо не пролази преглед код ветеринара – рекао је он.

С друге стране, ветеринарска инспекција Генералног инспекторатаМинистарства пољопривреде, водопривреде и шумарстванема сазнања о продаји коњског меса и производа мимо регуларних токова. „Ветеринарска инспекција није имала случајевезаплене коњског меса или живих коња намењених клању, непознатог порекла и здравственог стања, нити је било пријава такве врсте од заинтересованих грађана или предузетника”, речено је „Политици” у Генералном инспекторату.

Последица „клања на дивље” набоље се данас може видети на Сувој планини, некада познатој по крдима дивљих коња који су слободно трчали пашњацима. Пре десетак година, ловци су почели да пријављују да на овој планини све чешће налазе главе убијених коња и њихове остатке. Док су се становници овог краја опасуљили, највећи број коња из једног од последњих српских дивљих крда завршио је у нишким месарама.

Они који уживају у коњетини кажу да је укуса сличног јунетини, само мало слађа. Један од редовних гостију београдског ресторана „Потковица” рекао је за „Политику”: „Једемо пилетину, јунетину, прасетину, јагњетину, јаретину, срнетину, зечетину, рибу, па зашто не бисмои коњетину? Кад можемо Аску и Бамбија, зашто не бисмои Зимзелена?”

-----------------------------------------------------------

Хипофагија у свету

Државе у којима се највише једе коњетина су Италија, Белгија, Француска, Канада, Мексико, Немачка, Јапан и Шведска. С друге стране, хипофагија (једење коњског меса) табу је у САД, Великој Британији, Аустралији, Румунији и Бразилу.

Јеврејима вера забрањује да једу коњетину, док се у многим исламским државама коњско месо сматра за макрух – није га забрањено јести, али се не препоручује.

Ром који једе коњско месо је дегеш, нечисти, последњи од последњих. Термин дегеш сматра се једном од најгорих ромских псовки.

Марко Албуновић