Merkelovoj banke draže od „Opela“

Drama s „Opelom”, jednim od simbola nemačke automobilske i industrijske istorije (Adam Opel je krenuo s firmom 1862), traje već nedeljama i preti da postane politička mora. Posebno za konzervativce, koji u ovaj problem ulaze kao u minsko polje. Najpre je kancelarka Angela Merkel uskovitlala duhove, kako će se ispostaviti i u sopstvenom taboru, izjavom da za nju „Opel” nije „sistemski relevantan” i da su joj preče – banke.

Bila je to zapravo reska replika na konstataciju vicekancelara i šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera da se u slučaju uzdrmanog proizvođača automobila radi o važnoj, sistemski relevantnoj firmi.

Sve bi ostalo na uobičajenom verbalnom sporenju partnera vladajuće (velike) koalicije, tradicionalnih političkih protivnika, socijaldemokrata i demohrišćana, da nije u pitanju godina izbornog maratona, uključujući izbore za Bundestag, i da Štajnmajer nije izazivač Angele Merkel i kandidat Socijaldemokratske partije (SPD) za saveznog kancelara.

Zato je sudbina „Opela”, koji u četiri fabrike u Nemačkoj zapošljava 26.000 radnika, postala odjednom prvorazredna i veoma zapaljiva politička (predizborna) tema. Ko tu preuzme inicijativu, stiče prednost i spasava se od onoga čega se političke stranke uoči izbora plaše kao đavo krsta – posledica izlaska gnevnih ljudi na ulice.

Štajnmajer je prvi uskočio u arenu, izražavajući solidarnost i podršku „opelovcima”, uz aplauz sindikalnih funkcionera, poslovično naklonjenih „crvenima”. U taboru konzervativaca, čije političke akcije prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja u poslednje vreme osetno padaju, nastala je uzbuna: kandidat socijaldemokrata bi mogao, ako ne naprave radikalan zaokret u poziciji prema „Opelu”, u izbornoj kampanji da računa s podrškom „jakih bataljona”.

Nevolja je, međutim, u tome što je za socijaldemokrate u eventualnoj operaciji spasavanja „Opela” – od garancija za bankarske kredite do direktnog učešća države – sve i sasvim u skladu s njihovom tradicijom, dok je za konzervativce, posebno neoliberale među njima, državno angažovanje u „Opelu” u suprotnosti sa njihovom ideologijom.

Pokušavajući da, ipak, nešto preduzme, i prođe sa najmanje štete, Merkelova ponavlja, učinila je to i juče (ponedeljak): pomoć „Opelu” da, ulazak države u koncern ne.

Običnom svetu je, međutim, teško objasniti kako je kancelarka gotovo bez premišljanja priskočila u pomoć bankama koje su, uz „američki virus”, do propasti doveli njihovi pohlepni menadžeri, i to astronomskim iznosima od desetine milijardi evra, a uskraćuje pomoć od svega nekoliko milijardi privrednoj firmi koja je, uz to, u nevolje zapala tuđom krivicom.

„Opel” je, naime, u egzistencijalnu krizu zapao kad je posrnuo američki automobilski džin „Dženeral motors”, u čijem se okrilju, pored tolikih drugih firmi širom sveta, nalazi i poznati nemački proizvođač automobila.

Iz centrale globalnog koncerna gotovo ultimativno je poručeno vladi u Berlinu: priskočite u pomoć, ili zatvaramo nekoliko fabrika. Nemačke vlasti su odbojno reagovale. Ne samo zbog onih stranačkih sporenja i ideološkim opterećenja koja smo spomenuli. Odbijale su svaku pomisao da (nemačke) milijarde evra idu u Detroit dok američka vlada posmatra agoniju „Dženeral motorsa” ne preduzimajući još ništa da mu eventualno pomogne.

Kancelarka je, zbog toga, hitno poslala novajliju u vladi, ministra privrede Karla Teodora Gutenberga u Vašington i Detroit, da se spase što se još spasti može. Vratio se praznih šaka.

Nemačka ideja o eventualnom „razvodu nemačko-američkog braka”, kao uslovu za pomoć „Opelu”, pokazala se kao (gotovo) neizvodljiva. Naslednici osnivača „Opela” prodali su preduzeće još pre osam decenija Amerikancima. Novo vlasništvo, i posebno zahuktala globalizacija, učinili su svoje. „Opel” ne bi, u slučaju otcepljenja, mogao da samostalno nastavi proizvodnju automobila: njegovi razvojni patenti i licence su u američkom vlasništvu, a delovi za „Opelove” automobile proizvode se na trakama u nekoliko zemalja, sve do – Kine.

Uz te adute, američki pregovarači s nemačkim partnerima u slučaju „Opela” imaju i još jedan, takođe jak: nemački političari su posebno ranjivi i popustljivi u izbornoj godini.