„Resetovanje” sa preprekama

Gromoglasno najavljeno „resetovanje odnosa” na relaciji SAD–Rusija već u startu je naišlo na prepreku. Naime, dobru volju američkog predsednika Baraka Obame da se približi Moskvi ne dele i njegovi politički protivnici iz redova republikanaca. A za vođenje dveju različitih spoljnih politika – jedne, koja bi u punoj meri objedinila domaću javnost, što je u sadašnjim okolnostima od izuzetne važnosti, i druge, namenjene ostatku sveta – vašingtonska administracija, jednostavno, nema snage. To je potvrdio i republikanski senator i bivši predsednički kandidat Džon Mekejn, koji je nedavnu inicijativu Nemačke da se Rusiji (u bliskoj ili kasnijoj budućnosti) omogući ulazak u NATO ocenio kao – potpuno neprihvatljivu.

„Rusija se ne uklapa u neke fundamentalne kriterijume za ulazak u alijansu: nedostaju joj demokratija i logika”, izjavio je Mekejn ruskoj agenciji „Interfaks”. Drugim rečima, stereotipi kojima su se SAD do sada vodile u odnosima prema svetu isuviše su jaki da bi preko noći bili izbrisani. Mekejnov stav zato nikako ne bi trebalo tumačiti kao poslednje trzaje američkog hegemonizma, koji je prethodni predsednik Džordž Buš doveo do punog besmisla. Republikanski senator je, jednostavno, svestan da velike sile ne menjaju svoju globalnu strategiju samom činjenicom što je na njihovo čelo stupio novi lider.

Kako je napisao Piter Lavel, analitičar američke televizije Raša tudej, reč demokratija je za Amerikance još od kraja hladnog rata imala samo jednu funkciju: ostvarivanje ciljeva spoljne politike Vašingtona. „Retko smo mogli da čujemo bilo šta o demokratizaciji svetskog ekonomskog poretka. Na Rusiju i Kinu stalno se gledalo sa sumnjom, a koncept ’fer trgovine’ u odnosima sa ostatkom sveta jednostavno je zamenjen konceptom ’slobodne trgovine’, i to isključivo u korist zapadnih država”, piše Lavel.

U sferi međunarodne bezbednosti slika nije ništa drugačija. NATO (čitaj: SAD) tvrdi da Rusija nema pravo da diktira koja će sledeća država postati članica alijanse. Istovremeno, ova organizacija sebi daje za pravo da, ako treba i putem političkih prevrata i uz upotrebu vojne sile, pa čak i tamo gde je nepoželjna, obezbedi širenje i dominaciju na teritorijama koje su bile sfera uticaja bivšeg SSSR-a, ili njegov sastavni deo, „Tu nema ni traga od zapadne liberalne demokratije”, objašnjava Lavel.

„Resetovanje” ponuđeno Rusiji zato ne izgleda kao proizvod dobre namere, već više kao potez iznuđen potrebom američke administracije da dođe do daha, a ne da suštinski menja politiku. Toga su svesni i u Vašingtonu i u Moskvi. Barak Obama je već odredio datum do kojeg će se američki vojnici povući iz Iraka, a isto se, kako ovih dana javljaju agencije, sprema i u slučaju Avganistana. Uloga Rusije bi u ovom procesu mogla da bude značajna, posebno kada je reč o avganistanskoj avanturi. Amerikancima su, naime, još uvek živo u sećanju slike dramatičnih povlačenja iz Somalije ili, pre mnogo godina, iz Vijetnama. Vašington jedino u saradnji sa Moskvom može da obezbedi da iz dva Bušova besmislena rata izađe bez novih trauma.

Barak Obama na čelo SAD nije došao u najsrećnija vremena. Usled dramatičnih promena u finansijskoj sferi i ekonomiji uopšte, u pitanje su dovedeni suštinski principi „američkog načina života”. Sistematska privatizacija svega, pa čak i pojedinih delova nacionalne odbrane, pokazala je sve svoje nedostatke posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. Kako se ispostavilo, jedina služba koja je tada funkcionisala kako valja bila je vatrogasna, a upravo taj segment iz sistema opšte bezbednosti zadržan je pod kontrolom države.

„Svi moramo da se suočimo sa novim okolnostima koje su nam nametnute. Za mnoge to neće biti jednostavno, ali za Zapad, koji je navikao na svoju „posebnu ulogu u istoriji”, to će biti još teže. Ostatak sveta je decenijama finansirao procvat Zapada, a rezultat svega je do sada neviđeni spoljni dug koji su sebi natovarile SAD. Sada je jasno da su takav model razvoja i ideologija koja je stajala iza njega pogrešni. Došao je čas da se namire računi. A Zapad se od toga odavno odvikao”, zaključuje Lavel.

Na relaciji Vašington–Moskva rešavaće se, u tom smislu, mnoga pitanja. Kojim putem će se krenuti zavisiće i od prvog susreta Baraka Obame i ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva 1. aprila na samitu G-20 u Londonu. Kako sada izgleda, ruski aduti bi pri ovom susretu mogli da budu za nijansu – ubedljiviji.