Više institucija nego brendova

Uzalud su se juče pre podne radovali državni i javni službenici agencijskoj informaciji, koju je listom prenela beogradska  štampa, da  će budžet za njihove plate u idućoj godini biti veći čak 39,4 odsto. Nade budžetskih korisnika i strahove zagovornika smanjenja javne potrošnje da je vlada u međuvremenu popustila pred zahtevima štrajkača i skupštini prosledila budžet sa mnogo većim izdacima za plate zaposlenih u državnim organima i službama, već oko podne raspršila je  izjava – demanti Janka Guzijana, državnog sekretara u Ministarstvu finansija: biće onako kako je ministar Mirko Cvetković najavio – samo 15,6 odsto više nego ove godine.  

Ali da nije bilo agencijske analize budžetskih troškova, sve i s ovom omaškom, možda bi, u šumi budžetskih brojki ostao nezapažen budžet Ministarstva trgovine i usluga koji naizgled ni po čemu nije drugačiji od drugih, koji ne upada u oči ni kao najveći ni kao najmanji, ali zapravo može da posluži kao dokaz da država baš i nije najozbiljnije shvatila zahteve međunarodnih finansijera, ekonomske struke i privrede za smanjenje javne potrošnje: redukovanjem i troškova i broja institucija i armije zaposlenih sa državnog platnog spisaka. Ujedno, budžet pomenutog ministarstva može da posluži kao odgovor ministru Cvetkoviću na pitanje – poziv, upućen na prošlonedeljnom Politikinom okruglom stolu, da  mu oni koji tvrde da su državni izdaci mogli biti manji ukažu na stavke koje su višak ili bi mogle da se "skrate".

Ministarstvo trgovine je samo u okviru projekta "Izgradnja i pozicioniranje nacionalnog brenda Srbije" rezervisalo novac, sem za dokumente, poput Strategije nacionalnog brenda Srbije i Bele knjige nacionalnog brenda, i za formiranje još tri nove institucije: Brend ofisa, Nacionalne brend asocijacije i Nacionalnog brend instituta. Troškovi za već osnovani Savet za promociju ili brendiranje Srbije se ne pominju. Da li zato što će on biti priključen nekoj drugoj troškovnoj poziciji ili zato što će biti preimenovan ili pripojen nekoj od novih institucija – nejasno je.

Naravno da se iz dokumenata kao što je budžet ili finansijski plan koje je Ministarstvo trgovine dostavilo Ministarstvu finansija ne može  videti čime bi se bavila svaka od ovih institucija i na osnovu čega se i Ministarstvo odlučilo da ovaj projekat, pretpostavljamo višegodišnji, stavi u mrežu čak tri nove institucije. Ako je posredi  prosto prepisivanje iskustava nekih drugih zemalja, postavlja se pitanje da li je ono optimalno i za Srbiju i da li su Srbiji potrebna čak tri institucionalna centra iz kojih će "pozicionirati svoj nacionalni brend". Ili je, pak, u pitanju namera ministra Predraga Bubala da podmiri sve zainteresovane za učešće u državnom projektu u kome će se sasvim sigurno ubuduće vrteti veliki novac. Recimo, da honorarima za usluge po ugovorima smiri i nauku, i struku i svoje službenike, po oprobanom receptu direktora koji nagrađuju i odane, ali i istaknute buntovnike kako bi postigli konsenzus oko željenih poteza. A takvih, pokazalo se, na slučaju već osnovanog Saveta, nije malo.

Uostalom od rezervisanih 17,5 miliona dinara, najviše – 16,7 miliona dinara predviđeno je upravo za angažovanje stručnih lica, eksperata po ugovoru o delu (13,7 miliona dinara) i usluge informisanja (2,6 miliona dinara). A ko radi na državnom projektu, ne buni se.

Ostavi li se po strani trošak u ovogodišnjem budžetu za projekat Ministarstva trgovine, koji, priznajemo, nije u odnosu na ostale pojedinačno krupna stavka, ostaje pitanje da li je ono najnadležnije i najmerodavnije od svih postojećih državnih institucija za poslove promocije i brendiranja Srbije i srpske privrede. Ne bi li aktivnosti države na promociji Srbije i njene privrede, ma koliko koštale, bile efikasnije ako bi se i sredstva i kadrovi, sada rasuti na desetine mesta i budžetskih stavki, objedinili na nivou vlade. Možda, recimo, u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza, koja je za to i osnovana i postoji već šest-sedam godina.