DEO JEDINE KORPE

Vlada Srbije koja je izabrana u julu 2008. godine samoproklamovala se kao socijalno odgovorna vlada. U lutanju ka optimalnom rešenju za prevazilaženje postojeće finansijske krize vlada je konačno stigla do rešenja, ali još uvek ne može da se kaže kako je ono u skladu s principom socijalne odgovornosti. U ovom tekstu pokušaću da objasnim zašto je to tako.

U vremenima krize, koncept socijalno odgovorne vlada podrazumeva da najmanja opterećenja treba da podnesu oni koji su u lošijem položaju. Najveći trošak treba da podnesu boljestojeći, proporcionalno i apsolutno. Oni, doduše, u apsolutnom smislu, to zaista i čine, jer se najavljeno poresko opterećenje odnosi na one koji zarađuju više od 5.900 dinara. Pravednije bi bilo, međutim, kada bi se zarade oporezovale po progresivnoj poreskoj stopi. (To je stopa koja raste kako raste dohodak.)

Zašto je to pravedno, tj. zašto bi to pre bilo u skladu sa principom socijalno odgovorne vlade? Zato što egalitarni liberal (precizniji naziv za nekoga ko veruje u socijalnu odgovornost) mora da zaključi kako granični procenat zarade bogatijih ima manju vrednost od graničnog procenta zarade manje bogatih i siromašnih. Zamislimo dve osobe, Lošijestojećeg i Boljestojećeg. Lošijestojeći ima zaradu kojom može da kupi jednu prosečnu potrošačku korpu. Za razliku od njega, Boljestojeći može da kupi, recimo, deset potrošačkih korpi. Jedan procenat dodatnog poreza na njihove zarade dovešće obojicu u nejednak položaj: Lošijestojećem će jedan odsto dodatnog opterećenja zakinuti deo jedine potrošačke korpe koju može da kupi. (On bi tada, recimo, morao da se odrekne jednog artikla – hleba, mleka, mesa ili jaja.) Nasuprot tome, dodatni jedan procenat poreza koji se nameće Boljestojećem na njegovu platu lišava ga više artikala iz potrošačke korpe, ali pošto on može da kupi deset potrošačkih korpi – deo kojeg mora da se odrekne odnosi se tek na desetu potrošačku korpu. Otuda je, idealno gledano, pravednije da se Lošijestojećem uopšte ne nametne porez koji bi ga lišavao dela jedine potrošače korpe koju svojom zaradom može da kupi već da se deo prihoda koji se gubi neoporezivanjem Lošijestojećeg nadomesti višim progresivnim poreskim stopama za Boljestojeće.

Po ovom rešenju, granica neoporezivog dela prihoda morala bi da se digne prilično visoko. To znači da bi vlada trebalo da se odrekne jednog dela prihoda koji bi stekla kada bi neoporezivi deo bio manji, a poreska stopa jedinstvena. Kako taj gubitak može da se nadomesti? Jedan način je da, osim na lošijestojeće i boljestojeće, princip nejednakog poreskog opterećenja primeni i na zaposlene u javnom i privatnom sektoru. Opravdanje za takav potez prilično je jednostavno. Postojeća debata oko poreza odnosi se na popunjavanje budžeta. Iz budžeta se isplaćuju samo oni koji rade u javnom sektoru. Bilo kakav namet na njihove zarade sa ciljem popunjavanja budžeta podrazumeva ništa drugo do premiju za rizik koji zaposleni u javnom sektoru treba da plate da bi isplata zarade bile redovna. To je sigurnost sa kojom zaposleni u privatnom sektoru ne mogu da računaju. Čini se stoga pravednijim da zaposleni u javnom sektoru budu opterećeniji od onih koji rade u privatnom, jer zaposleni u javnom sektoru, u proseku, zarađuju više od zaposlenih u privatnom.

Kako vidimo, socijalna odgovornost je skupa i zahteva naknadu iz nekih drugih izvora, ali čini se da su oni danas mogući samo teorijski. Recimo, vlada može da se zaduži za 100 milijardi dinara i tako reši problem popunjavanja budžeta. To je prošle nedelje najavio jedan ministar. Ali zadužiti se kod komercijalnih banaka danas je daleko teže nego pre godinu dana: krediti su danas ne samo skupi, već i retki. Pitanje je gde bi oni mogli da se nađu.

Vlada može da počne ozbiljnije da razmišlja o promenama na rashodnoj strani i počne manje da troši. Tekst koji je juče objavila „Politika” pokazuje da vlada u 2009. godini može da uštedi preko 40 milijardi dinara ako smanji diskrecione rashode. Pitanje na koje bi vlada trebalo da odgovori glasi: Šta je sprečava da na takav način uštedi svih 100 milijardi koje su neophodne?

Vlada, takođe, može da proda još neko javno preduzeće, ali zbog već pomenute kreditne krize u svetu pitanje je gde bi se danas mogli naći kupci. Sve u svemu dolazi se do ovog zaključka. Situacija se pogoršala, a položaj lošijestojećih ostaće kakav je bio pre inauguracije ove vlade. S obzirom na to da je progresivna poreska stopa na zarade otpala kao rešenje, sva je prilika da od socijalne odgovornosti neće biti ništa.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu