Dijalog Tajkuna i Duha planete

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Za Margaret Atvud kažu da je već na svojoj glavi nosila sve vrste literarnih šešira – romaneskne, kritičarske, esejističke, poetične… Ali nijedan nije bio toliko avangardan kao najnoviji koji je kanadska spisateljica stavila na svoju glavu: „Otplata: Dug kao metafora i zasenčena strana bogatstva”, njena je najnovija knjiga, istovremeno pretvorena u seriju predavanja koje autorka drži preko Kanadske mreže Si-Bi-Si. To nije knjiga koja će vam dati recept za izlazak iz dužničke krize.

 Prikazivači, naprotiv, ukazuju da je reč o filozofsko-istorijskom osvrtu, a ne o praktičnom receptu. U ovom trenutku američka publika, opsednuta pronalaženjem načina da se izvuče iz dužničkog gliba, traži magični napitak za nastavak svog američkog sna. Atvudova, međutim, istražuje dužnička pravila kao kulturološku konstrukciju svojstvenu čoveku u svim zajednicama.

Osećaj za pravedno razduživanje imaju čak i poneki majmuni. Atvudova navodi eksperiment koji je izveo poznati primatolog Frans de Val. Kada je jedna vrsta primata trenirana da svoje piljke zamenjuje za komade krastavaca, ova trampa je harmonično funkcionisala… sve dok jedan majmun nije za svoj kamenčić dobio zrna grožđa umesto kiselog krastavca. Uvidevši nepravdu, ostali majmuni su bacili kamenčiće i prestali da sarađuju sa izvođačima eksperimenta… I ceo sistem se razrušio kao kula od karata.

Sve je uzajmljeno

Čovek je u stvari počeo da se pogađa sa svojom okolinom čim je izmislio prvu tehnologiju kao što su luk i strela. Tada je već, umesto da ograniči natalitet u skladu sa dostupnim prirodnim izvorima, odlučio da se bez ikakvog knjigovodstva umnožava. Onda je povećao snabdevanje hranom, pronalazeći nove tehnologije i iscrpljujući dodatno okolinu. Krajnji ishod tog „apsolutno efikasnog tehnološkog buma” biće beživotna pustinja: kad sav prirodni kapital bude potpuno iscrpljen, progutan milionima fabrika… A dug prema prirodi postaće bezgraničan i samim tim neotplativ. Ali i mnogo pre toga, vreme za otplatu stići će na dnevni red celog čovečanstva. Na kraju knjige Margaret Atvud završava se i dijalog između bezobzirnog Tajkuna i Duha planete, tako što Tajkun spoznaje argumente svog sagovornika:

„Ja u stvari ne posedujem ništa”, razmišlja Tajkun. „Čak ni svoje telo. Sve što imam je samo uzajmljeno. Ja u stvari nisam uopšte bogat. Ja sam u teškom dugu. Odakle i kako uopšte da počnem da ga otplaćujem?”

Ali osvešćivanje čovečanstva nije moglo doći u gorem trenutku. Kako primećuje kritičar „Njujork rivju of buksa”, obećani brzi povratak ekonomskom rastu, što je cilj političara u SAD i drugde, dodatno će povećati emisiju štetnih gasova i promeniti klimu.

Iako zajedno sa drugim liderima Obama govori o „zelenom rastu” i verbalno podstiče otkrivanje novih zelenih tehnologija za ekonomski oporavak, teško da će u ovom trenutku bilo ko imati strpljenja za dugoročnije projekte. Da bi nove mašine prihvatljivije opštem okolišu proradile, potrebno je da prođe mnogo vremena. A stihija nezaposlenosti, beskućništva, bede bukti, zahvata nova prostranstva.

Verovatnije je zato da će se učiniti sve da se na najbrži način podstakne novo ekonomsko „cvetanje” i da će to biti na dalju nenadoknadivu štetu po planetu, zaključuje kritičar ovog časopisa kome je novo delo Margaret Atvud podsticaj za razmišljanje o aktuelnoj globalnoj recesiji.

Osnovni civilizacijski princip

Dug i njegovo uredno otplaćivanje, kako istražuje Atvudova, u osnovi je svih civilizacija, filozofija, i delatnosti… U starom Egiptu podrazumevalo se da su istina, pravda i ravnoteža vodeći principi univerzuma. Prema tim principima određene su kulturne, naučne i ekonomske matrice. U suprotnom nastaje fizički haos, sebičnost, laž, zlo, sve što narušava božanski poredak stvari. U hrišćanstvu odnos između čoveka i boga je predstavljen terminima o dužnicima i zajmodavcima. Isus Hristos je Spasilac, odnosno iskupilac (iskupitelj).

Hrišćanstvo se zasniva na verovanju u duhovne dugove i na propovedima o načinima njihovog otplaćivanja. Sociolozi su uočili da je kapitalizam od njega iznajmio svoje „ideje vodilje”.

Koncept duga je centralna tema u religiji Zapada, a uverenje da ga treba izbegavati, ili se zaduživati uz krajnji oprez, ili barem da dug može biti veoma opasan, dugo je opstajalo u kodeksu zapadnog kapitalizma. Tek mnogo kasnije, kako primećuje Atvudova, dug je počeo da se slavi kao dobroćudna pojava vredna svake kapitalističke hvale.

 Dug kao pokretački koncept pretvorio se u instrument za stvaranje bogatstva. Tek sada, kada se mutiran, svom snagom obrušio na sistem, Amerika je počela da se vraća na ono staromodno uverenje o obaveznom iskupljivanju svojih grehova – odnosno da nema izlaza bez otplate sa kamatom.

Ali na ideju da napiše knjigu o dugu, kanadska književnica došla je pre tri godine, kada se o krahu na Volstritu i rušenju kreditno-dužničkih piramida možda razmišljalo samo u najužim ekspertskim krugovima:

„Razduživanje kao sastavni deo zaduživanja je motiv literature devetnaestog veka, kojoj se ja odavno posvećujem. Osetila sam da nešto nije u redu, još pre tri godine, kada sam videla da su svi ulazi u metro oblepljeni pozivima iz kancelarija za pomoć dužnicima… Odjednom je tih oglasa bilo na svakom koraku. Šta to podstiče tolike organizacije da svoj hleb zarađuju pomažući ljudima da izađu iz duga. Mora da ga ima svuda oko nas, pomislila sam. Onda kad počneš o tome malo više da razmišljaš, shvatiš da je dug osnovni princip našeg današnjeg sveta.”

Memoari Kadilak beskućnika

Umetnost je počela da otplaćuje neizmirena civilizacijska potraživanja. Zvezda kantri muzike Džon Rič harmonično izvodi novu baladu „Katanac na Detroit”: „Gledam zverke na večernjem dnevniku kako cvile zbog izgubljenih triliona i kako ti i ja treba da ih spasemo…” Pesma, kako je kantautor rekao u razgovoru sa novinarima, nije depresivna, ona je „prkosna”.

Knjižare su u međuvremenu preplavljene „sirotinjskom literaturom”, a u novom nedeljnom književnom dodatku „Njujork tajmsa” kritičari posvećuju prostor analizi memoara „Zemlja izgubljenih duša” koje je pisao njujorški beskućnik Kadilak men. Za pisca koji je zahvaljujući knjizi uspeo da nađe i ženu i dom, kaže se da je ocrtao ljudsko lice ovih jadnika koji, prekriveni kartonima, spavaju na trotoarima velegrada. Amerika naglo otkriva ljudsko lice bede, a Čarls Dikens se iz garavih magacina britanskog devetnaestog veka preselio na udarne police američkih knjižara.