Дијалог Тајкуна и Духа планете

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Од нашег дописника из Вашингтона
За Маргарет Атвуд кажу да је већ на својој глави носила све врсте литерарних шешира – романескне, критичарске, есејистичке, поетичне… Али ниједан није био толико авангардан као најновији који је канадска списатељица ставила на своју главу: „Отплата: Дуг као метафора и засенчена страна богатства”, њена је најновија књига, истовремено претворена у серију предавања које ауторка држи преко Канадске мреже Си-Би-Си. То није књига која ће вам дати рецепт за излазак из дужничке кризе.

 Приказивачи, напротив, указују да је реч о филозофско-историјском осврту, а не о практичном рецепту. У овом тренутку америчка публика, опседнута проналажењем начина да се извуче из дужничког глиба, тражи магични напитак за наставак свог америчког сна. Атвудова, међутим, истражује дужничка правила као културолошку конструкцију својствену човеку у свим заједницама.

Осећај за праведно раздуживање имају чак и понеки мајмуни. Атвудова наводи експеримент који је извео познати приматолог Франс де Вал. Када је једна врста примата тренирана да своје пиљке замењује за комаде краставаца, ова трампа је хармонично функционисала… све док један мајмун није за свој каменчић добио зрна грожђа уместо киселог краставца. Увидевши неправду, остали мајмуни су бацили каменчиће и престали да сарађују са извођачима експеримента… И цео систем се разрушио као кула од карата.

Све је узајмљено

Човек је у ствари почео да се погађа са својом околином чим је измислио прву технологију као што су лук и стрела. Тада је већ, уместо да ограничи наталитет у складу са доступним природним изворима, одлучио да се без икаквог књиговодства умножава. Онда је повећао снабдевање храном, проналазећи нове технологије и исцрпљујући додатно околину. Крајњи исход тог „апсолутно ефикасног технолошког бума” биће беживотна пустиња: кад сав природни капитал буде потпуно исцрпљен, прогутан милионима фабрика… А дуг према природи постаће безграничан и самим тим неотплатив. Али и много пре тога, време за отплату стићи ће на дневни ред целог човечанства. На крају књиге Маргарет Атвуд завршава се и дијалог између безобзирног Тајкуна и Духа планете, тако што Тајкун спознаје аргументе свог саговорника:

„Ја у ствари не поседујем ништа”, размишља Тајкун. „Чак ни своје тело. Све што имам је само узајмљено. Ја у ствари нисам уопште богат. Ја сам у тешком дугу. Одакле и како уопште да почнем да га отплаћујем?”

Али освешћивање човечанства није могло доћи у горем тренутку. Како примећује критичар „Њујорк ривју оф букса”, обећани брзи повратак економском расту, што је циљ политичара у САД и другде, додатно ће повећати емисију штетних гасова и променити климу.

Иако заједно са другим лидерима Обама говори о „зеленом расту” и вербално подстиче откривање нових зелених технологија за економски опоравак, тешко да ће у овом тренутку било ко имати стрпљења за дугорочније пројекте. Да би нове машине прихватљивије општем околишу прорадиле, потребно је да прође много времена. А стихија незапослености, бескућништва, беде букти, захвата нова пространства.

Вероватније је зато да ће се учинити све да се на најбржи начин подстакне ново економско „цветање” и да ће то бити на даљу ненадокнадиву штету по планету, закључује критичар овог часописа коме је ново дело Маргарет Атвуд подстицај за размишљање о актуелној глобалној рецесији.

Основни цивилизацијски принцип

Дуг и његово уредно отплаћивање, како истражује Атвудова, у основи је свих цивилизација, филозофија, и делатности… У старом Египту подразумевало се да су истина, правда и равнотежа водећи принципи универзума. Према тим принципима одређене су културне, научне и економске матрице. У супротном настаје физички хаос, себичност, лаж, зло, све што нарушава божански поредак ствари. У хришћанству однос између човека и бога је представљен терминима о дужницима и зајмодавцима. Исус Христос је Спасилац, односно искупилац (искупитељ).

Хришћанство се заснива на веровању у духовне дугове и на проповедима о начинима њиховог отплаћивања. Социолози су уочили да је капитализам од њега изнајмио своје „идеје водиље”.

Концепт дуга је централна тема у религији Запада, а уверење да га треба избегавати, или се задуживати уз крајњи опрез, или барем да дуг може бити веома опасан, дуго је опстајало у кодексу западног капитализма. Тек много касније, како примећује Атвудова, дуг је почео да се слави као доброћудна појава вредна сваке капиталистичке хвале.

 Дуг као покретачки концепт претворио се у инструмент за стварање богатства. Тек сада, када се мутиран, свом снагом обрушио на систем, Америка је почела да се враћа на оно старомодно уверење о обавезном искупљивању својих грехова – односно да нема излаза без отплате са каматом.

Али на идеју да напише књигу о дугу, канадска књижевница дошла је пре три године, када се о краху на Волстриту и рушењу кредитно-дужничких пирамида можда размишљало само у најужим експертским круговима:

„Раздуживање као саставни део задуживања је мотив литературе деветнаестог века, којој се ја одавно посвећујем. Осетила сам да нешто није у реду, још пре три године, када сам видела да су сви улази у метро облепљени позивима из канцеларија за помоћ дужницима… Одједном је тих огласа било на сваком кораку. Шта то подстиче толике организације да свој хлеб зарађују помажући људима да изађу из дуга. Мора да га има свуда око нас, помислила сам. Онда кад почнеш о томе мало више да размишљаш, схватиш да је дуг основни принцип нашег данашњег света.”

Мемоари Кадилак бескућника

Уметност је почела да отплаћује неизмирена цивилизацијска потраживања. Звезда кантри музике Џон Рич хармонично изводи нову баладу „Катанац на Детроит”: „Гледам зверке на вечерњем дневнику како цвиле због изгубљених трилиона и како ти и ја треба да их спасемо…” Песма, како је кантаутор рекао у разговору са новинарима, није депресивна, она је „пркосна”.

Књижаре су у међувремену преплављене „сиротињском литературом”, а у новом недељном књижевном додатку „Њујорк тајмса” критичари посвећују простор анализи мемоара „Земља изгубљених душа” које је писао њујоршки бескућник Кадилак мен. За писца који је захваљујући књизи успео да нађе и жену и дом, каже се да је оцртао људско лице ових јадника који, прекривени картонима, спавају на тротоарима велеграда. Америка нагло открива људско лице беде, а Чарлс Дикенс се из гаравих магацина британског деветнаестог века преселио на ударне полице америчких књижара.