VLADIMIR ILIĆ

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod, izgubi li jezik, zemlju, dušu?... Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod, kad tad, da se vrate jezičkoj matici i svome matičnom narodu."

Čuvene reči Stefana Nemanje, izgovorene pred smrt, davne 1196. godine, i danas opominju, i danas mogu da nas poduče, ako umemo da slušamo.

Učili su nas da narod, naciju, čine svest ili osećanje o nacionalnoj pripadnosti, tradicija, običaji, kultura, vera i jezik.

Ako razmislimo, setićemo se brojnih primera, iz javnog života pogotovo, gde smo neprestano suočeni sa preispitivanjima samih sebe o osnovnim kategorijama; Kakav smo mi to narod kad su nam se desile devedesete? Šta je naša tradicija, koji su naši običaji, kultura, ako smo petsto godina bili pod Turcima? Koliko pobožni bi trebalo da budemo, a da nas ne optuže za verski fanatizam? Kojim pismom bi trebalo da pišemo?

Ne kažem, ponegde takva pitanja i kritike imaju svoje opravdanje.

Ipak, mislim da je naš jezik i naše pismo, nešto na šta neosporno smemo i morali bismo da budemo ponosni.

Zahvaljujući Vuku Stefanoviću Karadžiću, reformatoru srpskog jezika i tvorcu građanske ćirilice, čoveku za koga kažu da nas je "iz tame turske provincije uveo u krug evropskih naroda", Srbi danas pišu najsavršenijim pismom na svetu. Svaki glas u našem jeziku možemo da obeležimo jednim slovom i zbog toga je naš jezik i naša ćirilica jedinstven primer u svetu. Svako ko je nekad učio neki strani jezik, razume smisao jednostavnog Vukovog pravila "Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano". Naš srpski jezik i naše ćirilično pismo jesu deo našeg nacionalnog identiteta i, pored ostalog, na to uvek pomislim kad želim da osetim nacionalno ponosnim.

Svestan sam, pri tom, da je i srpski, kao i drugi jezici, suočen sa najezdom stranih reči. Nedavno sam pričao sa osobom koja je u, ne više od pola sata razgovora, upotrebila izraze kao što su simplifikacija, glorifikacija, njukomersi i slično. I vi ste, verovatno, upoznali ljude koji, u svojoj učenosti, ili želji da se takvima prikažu, neretko koriste slične pojmove. Ako obratite pažnju na nazive radnji, firmi, objekata ili sajmova, primetićete, svuda oko nas, šopove, dragstore, storove, kompanije, vikove (week) ili ferove (fair), na primer. Čućete i poneku pritužbu na upotrebu latiničnog pisma.

Jezički čistunci skloni su da, kao po pravilu, "novotarije" u jeziku osude i proteruju, a latinično pismo da odbace kao ne-srpsko, nešto nama tuđe.

Lično, mislim da greše. Verujem da svaka različitost može samo da doprinese bogatstvu i raznovrsnosti postojećeg, našem ličnom uzdizanju i unapređenju samih sebe. Sve dok znamo ko smo i šta smo, sve dok imamo vrednosti kojih se ne odričemo, sve dok živimo na način da svojim postojanjem ne ugrožavamo druge niti da drugi ugrožavaju nas, nijedna različitost ne može da nam škodi. Naprotiv. Čuvajmo i negujmo svoje, ali poštujmo i drugačije.

Tako ću i da završim citirajući Vuka: "Dokle god živi jezik, dokle god njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod".

Direktor Poreske uprave