IVAN KLAJN

Rasprave o ćirilici i latinici traju već decenijama i ne vidi im se kraj. Pri tom većina činjenica nije sporna. Mislim da bi se manje-više svi čitaoci složili da smo jedini u Evropi, možda i u svetu, koji istovremeno upotrebljavaju dva pisma za svoj jezik; da nam takva dvoazbučnost nije potrebna; da je ćirilica izvorno srpsko pismo; da je latinica danas u znatno široj upotrebi od ćirilice. Ko je za to kriv, i da li uopšte treba govoriti o krivici, sada nije bitno: stanje je takvo kakvo jeste.

Ma koliko da su mišljenja raznovrsna a rasprave bučne, imam utisak da niko nije za ekstremna rešenja. Nisam video da iko od "latiničara" predlaže da usvojimo latinicu kao jedino pismo (kako je to nekada predlagao Jovan Skerlić, u vreme dok je takva ideja još bila izvodljiva). Ni najvećeg "patriotu" nisam čuo da traži zakonsku zabranu latinice u srpskom jeziku. Tako nešto ne samo što bi se kosilo s ljudskim pravima, nego bi bilo i neizvodljivo. (Pri današnjem stanju naše policije i pravosuđa, možete li zamisliti policajca kako piše prijavu protiv gostioničara zato što mu je jelovnik na latinici? I ko bi snosio troškove za izradu odnosno štampanje hiljada novih natpisa, tabli, reklama, putokaza, uputstava, brošura, formulara, kataloga, prospekata, nalepnica, tiketa... da knjige i ne pominjem?)

Zakonska formulacija o "ravnopravnosti ćirilice i latinice", znamo, nije nova. Imali smo je tokom pola veka i videli smo da ona u praksi znači povlačenje ćirilice pred latinicom. Ne zbog komunista, mondijalista ili nekakve "vatikansko-kominternovske zavere", nego zato što latinica i ćirilica naprosto nisu u istom položaju, nisu simetrične. Latinica vam je neophodna za engleski, za latinski, za većinu stranih jezika koji se uče kod nas, za formule u matematici, fizici, hemiji, za apotekarske recepte, za automobilske registracije, za dopisivanje sa inostranstvom, za adrese na Internetu i i-mejlu, za SMS poruke i tako dalje. Ćirilica ne služi ni za jednu od tih funkcija. Njome može samo da se piše srpski, i treba da se piše. Ali srpski se može pisati I LATINICOM, pa mnogi (većina) tako i čine. U tome je čvor. Ako bismo hteli po svaku cenu da ukinemo dvoazbučnost, da zadržimo samo jedno pismo – to bi morala da bude latinica.

Ćirilicu svakako treba da sačuvamo, ali iz kulturnih i istorijskih razloga, ne iz utilitarnih. Ja sam godinama podržavao apele novosadskog udruženja "Ćirilica", jer verujem da su im pobude plemenite. Ono u čemu se ne slažem s njima, to je kad latinicu hoće da poklone Hrvatima, nazivajući je "gajevicom", tvrdeći da su Srbi jedini narod koji "piše pismom drugog naroda". Po njima, srpska latinica uopšte ne postoji. Ja i većina mojih kolega smatramo da postoji, još od dubrovačke književnosti pa do naših dana. Same zabrinjavajuće statistike koje "Ćirilica" iznosi – preko 80 odsto latiničkih natpisa u Beogradu, reklame isključivo na latinici i tako dalje – dokaz su da Srbi osećaju i latinicu kao svoju: nisu je sigurno "uzajmili" iz ljubavi prema Hrvatima. Dvoazbučnost je, dakle, naša sudbina, a zakoni treba da nađu načina da ćirilicu zaštite od odumiranja.
Lingvista