Noćne fotografije

Višestruko ovenčan najznačajnijim domaćim nagradama, među kojima i NIN-ovom i Andrićevom pa i ovom najnovijom, „Vitalovom”, jedan od naših najprevođenijih i najznačajnijih pisaca sa dosadašnjim opusom od deset romana, isto toliko pripovedačkih zbirki i tri knjige eseja, Albahari kroz dvadeset proznih celina ove zbirke dokazuje da se umešan pripovedač može sa lakoćom kretati kroz raznovrsne tematske i žanrovske odrednice, a da to ni u jednom trenutku ne ugrozi njegov spisateljski i poetički integritet.

Osnovni utisak koji zbirka na čitaoca ostavlja jeste težnja da se napravi pomak u odnosu na dosadašnja iskustva ličnog identiteta – u prvim zbirkama, čoveka zainteresovanog za urbane identitete mladosti – alternative, margine, eksperimenta, stripa, rokenrola, opijata, kao i za traženje sebe kroz porodične teme, a po odlasku u Kanadu, naglašeno traganje za ucelovljenjem kroz veoma različite identitete (jevrejskog porekla, beogradskog i kanadskog života). „Svake noći u drugom gradu”, asocirajući na Džarmušev film „Noć na zemlji”, traga za onim zajedničkim imeniteljem ljudskosti, pronalazeći ga u različitim gradovima, zemljama, i, očekivano, kontinentima – od beogradskog Zemuna i Novog Beograda do Kalgarija, dve ključne tačke Albaharijevog bitisanja, ali i u Cirihu,' Ljubljani, Lionu, Opatiji...

Iako su u zbirci i dalje prisutne pomenute „albaharijevske” teme, on kao da ih propušta kroz jedan tamniji filter kroz koji se sagledavaju teme smrti u dijapazonu od ubistva i samoubistva, do duhova prošlosti, nasilja, zla pod različitim maskama, sve prikazano kroz izvesnu dozu pomirljivosti i smirenosti koju donosi mudrost širokog sagledavanja slike sveta. Noć boji većinu pripovedaka, pa čak i one koje nisu isključivo vezane za ovo doba dana, jer se metaforično natkriljuje poput tamne senke nad likove profilisane često kao putnike na svom putu neznano kuda, zaustavljene igrom slučajnosti na mestu na kome ih hvata objektiv Albaharijeve priče-fotoaparata i to baš u trenutku u kome će im se život prelomiti i zaputiti u drugom pravcu.

Ovaj, u literaturi toliko puta korišćen postupak pripada tradiciji veštih pripovedača da u kratkoj formi prikažu čitav jedan život opisujući presudni momenat temeljnog preokreta, a posebnost Albaharijeve veštine koju on suvereno demonstrira jeste u tome što svedeno, minimalističko pripovedanje o uočenom trenutku preokreta, u ovoj zbirci korespondira sa jednim drugim medijem – fotografijom. Počevši od uvodne priče, „10 (ne)snimljenih fotografija”, sve upućuje na to da je zbirku moguće čitati i kao niz svojevrsnih „narativnih snimaka” i to je, možda, onaj ključ koji će ponajpre otvoriti vrata upravo ove zbirke priča a ne neke druge Albaharijeve, na koju bi vam ova mogla zaličiti.

Iz vizure profesionalnog fotografa koji sve manje fotografiše za porodični album, Albahari se fokusira na „drugost”, na treće lice više nego na prvo ili drugo. Likovi su stoga nešto fluidniji, uhvaćeni u trenu, ponekad nejasne istorije i životne priče.Oni tragaju za nekim drugim, mogućim životom, bilo kao apatridi, iseljenici, putnici, tražeći mesto na zemlji gde gravitacija slabije vuče nadole, bilo kao pisci kroz umetnost koja često ne oslobađa već dodatno obavezuje. Životna iskliznuća i posrnuća koja se dramatično otkrivaju u trenu, potencijalno bi se mogli doživeti i kao epifanijski trenuci preobražaja i spoznaje, makar u onim životnim pričama gde pisac darežljivo pruža i tu mogućnost – promena namesto smrti, bojeći ih humornim, blago ironizovanim ili začudnim tonovima.

Ako se u zbirci prepozna ironizovani zaključak iz priče „Bazilika u Lionu” da je život pripovest koju smišlja neko drugi, iz čega sledi da tih priča može biti i više od jedne i da ih je moguće menjati dok se ne pronađe sopstvena, onda se i otkriće da se pravi život nalazi u nama, a ne izvan nas, čini prihvatljivim. A pomirljiva autopoetička spoznaja amblematski vezana za sve što je Albahari napisao – da savršenih priča nema i nikada ih neće ni biti – može zvučati utešno.