Stranci odlučuju o beogradskom metrou

Sudbina beogradskog metroa u rukama je stranih stručnjaka. Posle Austrijanaca, koji su bili u glavnom gradu kako bi predstavnicima Skupštine grada pomogli da dođu do najboljeg saobraćajnog rešenja za srpsku prestonicu, očekuje se dolazak i eksperata iz Španije, Nemačke i, verovatno, Kanade.

Oni će u narednih 45 dana dostaviti niz predloga o tome koji vid metroa je najpovoljniji za Beograd. Gradski čelnici će izvagati da li je bolje graditi laki ili teški metro, a konačnu odluku o ovom pitanju doneće Skupština grada.

Zasad je gotovo nemoguće utvrditi koju opciju preferiraju u Starom dvoru. Taman kada se pomislilo da je Beograd definitivno odustao od koncepta lakog metroa, koji je proteklih godina naišao na osudu kako većine građana tako i mnogih stručnjaka, Željko Đukanović, direktor Direkcije za javni prevoz zagonetno je upitao:

– Odakle vam ideja da grad neće laki metro? Sve opcije su u igri, a konačnu odluku o tome daće stručnjaci – rekao je Đukanović, dok je dr Dragoljub Đakonović, sekretar za saobraćaj, u više navrata izjavljivao da je laki metro, zapravo, neka vrsta unapređenog tramvaja.

Osim političara, i stručnjaci imaju oprečne stavove o izgradnji metroa. Dragomir Mandić, profesor Saobraćajnog fakulteta i jedini koji u Srbiji predaje lake šinske sisteme, naglašava da izgradnja lakog šinskog sistema i podzemnog dela metroa košta i vremenski traje isto, ali ističe da je prednost lakog metroa u nadzemnim deonicama čiji se kilometri znatno brže grade, a i jeftiniji su.

– Najveća korist ovog vida prevoza ogleda se u tome što lako može da se priključi na tramvajsku mrežu, pod uslovom da se uz dve tramvajske postavi još jedna šina koja bi služila za potrebe vozova lakog šinskog sistema. Osim toga, širina koloseka kod LŠS-a i železnice je ista – 1.435 milimetara, tako da i jedna i druga vozila mogu da koriste iste šine – ističe Mandić.

Prema oceni profesora Slobodana Mitrića, koji predaje na Državnom univerzitetu u Ohaju, izgradnja lakog šinskog sistema koštala bi oko 500 miliona dolara, a teškog metroa milijardu. Problem je, međutim, u tome što zasad uopšte ne postoje projekti kako bi i šta trebalo graditi.

(/slika2)– Imamo samo studiju o lakom šinskom sistemu koji su 2001. godine uradili stručnjaci Saobraćajnog fakulteta. Nevolja je u tome što za klasični, odnosno teški metro ne postoje nikakvi projekti, osim onog zastarelog iz sedamdesetih godina prošlog veka, koji uopšte nije u skladu sa aktuelnim Generalnim urbanističkim planom i ne odgovara sadašnjosti – objasnio je Mitrić.

Milan Milosavljević, saobraćajni stručnjak koji je u tom periodu radio u Sekretarijatu za saobraćaj, kaže da sedamdesetih godina nije počela izgradnja mosta jer grad nije imao para.

– Beograd je tada imao 14 puta manji budžet nego danas. I to malo para što smo imali, uloženo je u izgradnju „Prokopa”, što je najveći promašaj. Nažalost, tadašnji građevinci uspeli su da ubede Tita i Branka Pešića da je glavnom gradu potrebna železnička stanica baš na tom mestu – kaže Milosavljević i dodaje da čak i da je neko iz inostranstva tada izgradio metro, Beograd ne bi imao para za eksploataciju.

Upravo zbog besparice projekat teškog metroa obustavljen je devedesetih godina prošlog veka, da bi tek posle 2000. godine bila nastavljena priča o ovom vidu prevoza. Ali, ovog puta u prvi plan lansirana je ideja o lakom šinskom sistemu, tako da se političari i stručnjaci i danas spore oko toga koji tip metroa bi Beogradu više odgovarao.

N. M.