Titoduli i titoborci

Pišući ovaj tekst povremeno sam gledao i film Krste Papića „Priča iz Hrvatske“ koji tematski obrađuje period od maspoka do hrvatske nezavisnosti i namah shvatio da bi ovaj film mogao da bude sastavni deo izložbe kao jedan od mnoštva paralelnih efekata koje je Titova vlast proizvodila na području bivše Jugoslavije, da su autori izložbe prihvatili realni opseg značenja mozaičkog sindroma EFEKAT TITO koji su sami izabrali.

Na isti način su u izložbu mogli biti uključeni i filmovi Makavejeva, Žike Pavlovića i Žilnika. Svi koji su živeli u Jugoslaviji znaju da je postojao snažan kontrast između običnog svakodnevnog života i ceremonija koje je tim za proizvodnju kulta ličnosti (čitaj Tito i njegovi verni saradnici skloni ostajanju na vlasti) promovisao planski i u paketima koji su se u redovnom godišnjem ritmu pojavljivali u javnosti sa svim onim namerama koje se koriste u marketingu (permanentno rebrendovanje, učvršćivanje monopola na tržištu, regrutovanje novih potrošača – vernika, afirmacija sile bezbednosnog sistema, itd.). Postojao je određeni sistem u sprovođenju plana i ostvarivanju namera o večnoj vladavini čija struktura nije nimalo jednostavna, s obzirom na okolnosti i geopolitičko mesto Jugoslavije. Ipak, pojednostavljeno, osnovna struktura tog sistema u sferi jasne vidljivosti oslanjala se na medijski monopol, ceremonije i spektakle.

U pozadini, izvan sfere vidljivosti, postojala je svakodnevna praksa sprovođenja vlasti, od partijske prisile i ucene do vojno-policijske kontrole. Takvu organizaciju vlasti nazvao bih meki totalitarizam. Na kraju, Jugoslavija je bila nešto između, ni zapad, ni istok, ni tvrdo ni meko.

Izložba „Efekat Tito – harizma kao politička legitimacija“ bavi se Titom, onim aspektom koji je i do sada bio zvanična verzija, pa bi, zapravo, izložba pre mogla da se naslovi kao „Tito – proizvodnja spektakla“. Jer, tri segmenta ove izložbe, (1) pokloni građana SFRJ, (2) sletovi i štafete i (3) svedočanstva, i do sada su važili kao sredstva u održavanju kulta ličnosti, a time i Titovog režima. Štafetni sistem kao osnov sintagme TITO = MLADOST, jedna je od strateški najbriljantnijih demagogija savremenog sveta (kasnije viđanih samo u Kini i Koreji) kojoj Jugosloveni, i pored gunđanja, nisu mogli odoleti, iako su, naravno, svi znali da je to prevara i zamlaćivanje, trpeći je kao dosadan čir koji traje, pukne, gnoj izađe i onda se ide dalje do novog čira, kao što su uostalom trpeli i partijske direktore i šta još sve ne.

To možda govori da kompletan program proizvodnje spektakla nije bio utemeljen u realnom životu i željama naroda iako, pak, segmenti o poklonima i svedočanstvima upravo žele da ukažu na realnost ljubavi prema vođi. Ali, autori izložbe su očito stasali tek posle Titovog vremena da bi mogli znati i shvatati da je to sve bila prinuda, tvrda ili meka, svejedno. Ili manipulacija, tvrda ili meka, svejedno.

(/slika2)Zato se moramo ponovo osvrnuti na naziv izložbe – EFEKAT TITO iz koga proističe osnovna dilema: da li su podnaslov (harizma) i sekcije (sletovi, štafete, svedočanstva) efekti koje je proizvodila Titova vlast ili su upravo oni bili stožeri te vlasti koja je svakako proizvodila određene efekte. Te iste ili one koji se, nažalost, ne mogu videti na izložbi. Da li su ovi stožeri ili efekti, za sada svejedno, predstavljeni u savremenoj kritičkoj redakciji, da li su korišćeni metodi komparativne analize i izvođenje zaključaka nakon sleda istorijskih događaja – efekata nastalih zbog Titove vlasti i nakon prestanka Titove vlasti pitanje je na koje bi svako zainteresovan za ovaj period očekivao odgovor upravo na ovakvoj izložbi. No, to se nije desilo. Razloge za to treba tražiti u jasnoj podeljenosti društva na titodule, one koji su obožavali i još obožavaju Tita, i titoborce, one koji su Tita mrzeli. Jedni su, zarad lične koristi, a i zbog toga što za drugoga boga nisu znali, verno pratili vođu, a ovi drugi, da li zbog zaslepljenosti mržnjom ili zbog toga što ih je sistem obezbeđenja, taj temelj titoizma koji je uvek funkcionisao na nivoima realnosti, demoralisao – nikada nisu iznedrili program koji bi se mogao primiti u narodu. A treća opcija se još nije pojavila. Sve ovo je očuvalo već dobro uhodani hibridni sistem društva, dvostruki moral, lakiranje u sferi medijske javnosti i banalnu realnost u sferama običnog života. I čini se da upravo ovaj hibridni sistem onemogućava da Srbija konačno postane civilno društvo.

Umetnici, koji su shvatili da je sindrom Tito proizvodio najrazličitije efekte, ne samo na lokalnom već i na globalnom nivou i koji su te efekte veoma kreativno tretirali, jednostavno nisu bili primećeni u sukobu dve suprotstavljene krajnosti. Pri tome ovde se ne misli na onu sramotnu seansu na kojoj su umetnici, njih dvadesetak, portretisali Tita pred kraj njegovog života, već na one umetnike koji su jasno percipirali kontekst Titove harizme. Tu se radi pre svega o Draganu Papiću, čije se kontroverzno delo bazira na „Operaciji TITO“ , zatim Branku Lenartu iz Graca, koji se bavio detronizacijom kulta Titove ličnosti, kao i Mija Vesovića koji je za razliku od mnogih na fenomen gledao realnim pogledom.

Ovakva izložba, nezavisno od veoma učenih i pametno sročenih tekstova, i uz začuđujući izostanak bilo kakvog komentara od strane same autorice izložbe Marine Dokmanović, govori i o tome da je Muzej istorije Jugoslavije upao u psihološku zamku, poput HAL-a iz Odiseje 2001 – on po svaku cenu čuva misiju iz sopstvenog naziva. A jedna ovakva izložba morala bi da odgovori na mnoga pitanja u izložbeno-izlagačkoj diskurzivnosti, što podrazumeva prevođenje teza i svih vrsta artefaktnog materijala u formu izložbene razumljivosti i za sve one koji nisu penzioneri–hodočasnici i doživotni titofili.