Титодули и титоборци

Пишући овај текст повремено сам гледао и филм Крсте Папића „Прича из Хрватске“ који тематски обрађује период од маспока до хрватске независности и намах схватио да би овај филм могао да буде саставни део изложбе као један од мноштва паралелних ефеката које је Титова власт производила на подручју бивше Југославије, да су аутори изложбе прихватили реални опсег значења мозаичког синдрома ЕФЕКАТ ТИТО који су сами изабрали.

На исти начин су у изложбу могли бити укључени и филмови Макавејева, Жике Павловића и Жилника. Сви који су живели у Југославији знају да је постојао снажан контраст између обичног свакодневног живота и церемонија које је тим за производњу култа личности (читај Тито и његови верни сарадници склони остајању на власти) промовисао плански и у пакетима који су се у редовном годишњем ритму појављивали у јавности са свим оним намерама које се користе у маркетингу (перманентно ребрендовање, учвршћивање монопола на тржишту, регрутовање нових потрошача – верника, афирмација силе безбедносног система, итд.). Постојао је одређени систем у спровођењу плана и остваривању намера о вечној владавини чија структура није нимало једноставна, с обзиром на околности и геополитичко место Југославије. Ипак, поједностављено, основна структура тог система у сфери јасне видљивости ослањала се на медијски монопол, церемоније и спектакле.

У позадини, изван сфере видљивости, постојала је свакодневна пракса спровођења власти, од партијске присиле и уцене до војно-полицијске контроле. Такву организацију власти назвао бих меки тоталитаризам. На крају, Југославија је била нешто између, ни запад, ни исток, ни тврдо ни меко.

Изложба „Ефекат Тито – харизма као политичка легитимација“ бави се Титом, оним аспектом који је и до сада био званична верзија, па би, заправо, изложба пре могла да се наслови као „Тито – производња спектакла“. Јер, три сегмента ове изложбе, (1) поклони грађана СФРЈ, (2) слетови и штафете и (3) сведочанства, и до сада су важили као средства у одржавању култа личности, а тиме и Титовог режима. Штафетни систем као основ синтагме ТИТО = МЛАДОСТ, једна је од стратешки најбриљантнијих демагогија савременог света (касније виђаних само у Кини и Кореји) којој Југословени, и поред гунђања, нису могли одолети, иако су, наравно, сви знали да је то превара и замлаћивање, трпећи је као досадан чир који траје, пукне, гној изађе и онда се иде даље до новог чира, као што су уосталом трпели и партијске директоре и шта још све не.

То можда говори да комплетан програм производње спектакла није био утемељен у реалном животу и жељама народа иако, пак, сегменти о поклонима и сведочанствима управо желе да укажу на реалност љубави према вођи. Али, аутори изложбе су очито стасали тек после Титовог времена да би могли знати и схватати да је то све била принуда, тврда или мека, свеједно. Или манипулација, тврда или мека, свеједно.

(/slika2)Зато се морамо поново осврнути на назив изложбе – ЕФЕКАТ ТИТО из кога проистиче основна дилема: да ли су поднаслов (харизма) и секције (слетови, штафете, сведочанства) ефекти које је производила Титова власт или су управо они били стожери те власти која је свакако производила одређене ефекте. Те исте или оне који се, нажалост, не могу видети на изложби. Да ли су ови стожери или ефекти, за сада свеједно, представљени у савременој критичкој редакцији, да ли су коришћени методи компаративне анализе и извођење закључака након следа историјских догађаја – ефеката насталих због Титове власти и након престанка Титове власти питање је на које би свако заинтересован за овај период очекивао одговор управо на оваквој изложби. Но, то се није десило. Разлоге за то треба тражити у јасној подељености друштва на титодуле, оне који су обожавали и још обожавају Тита, и титоборце, оне који су Тита мрзели. Једни су, зарад личне користи, а и због тога што за другога бога нису знали, верно пратили вођу, а ови други, да ли због заслепљености мржњом или због тога што их је систем обезбеђења, тај темељ титоизма који је увек функционисао на нивоима реалности, деморалисао – никада нису изнедрили програм који би се могао примити у народу. А трећа опција се још није појавила. Све ово је очувало већ добро уходани хибридни систем друштва, двоструки морал, лакирање у сфери медијске јавности и баналну реалност у сферама обичног живота. И чини се да управо овај хибридни систем онемогућава да Србија коначно постане цивилно друштво.

Уметници, који су схватили да је синдром Тито производио најразличитије ефекте, не само на локалном већ и на глобалном нивоу и који су те ефекте веома креативно третирали, једноставно нису били примећени у сукобу две супротстављене крајности. При томе овде се не мисли на ону срамотну сеансу на којој су уметници, њих двадесетак, портретисали Тита пред крај његовог живота, већ на оне уметнике који су јасно перципирали контекст Титове харизме. Ту се ради пре свега о Драгану Папићу, чије се контроверзно дело базира на „Операцији ТИТО“ , затим Бранку Ленарту из Граца, који се бавио детронизацијом култа Титове личности, као и Мија Весовића који је за разлику од многих на феномен гледао реалним погледом.

Оваква изложба, независно од веома учених и паметно срочених текстова, и уз зачуђујући изостанак било каквог коментара од стране саме ауторице изложбе Марине Докмановић, говори и о томе да је Музеј историје Југославије упао у психолошку замку, попут ХАЛ-а из Одисеје 2001 – он по сваку цену чува мисију из сопственог назива. А једна оваква изложба морала би да одговори на многа питања у изложбено-излагачкој дискурзивности, што подразумева превођење теза и свих врста артефактног материјала у форму изложбене разумљивости и за све оне који нису пензионери–ходочасници и доживотни титофили.