Sapunska opera

Na naslovnoj strani srpskog lista „Politika“ piše da je to najstariji dnevnik na Balkanu. Izlazi neprekidno od januara 1904, osim perioda tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Za ove novine pisali su mnogi istaknuti pisci, među njima i nobelovac Ivo Andrić.

„Politika“ je oduvek slovila za ugledno glasilo, čak i onda kada su njeni uvodnici bili isuviše bliski Vladi. Kad „Politika“ nešto objavi, to nije slučajno. Niti je nevažan način na koji će se pozabaviti određenim pitanjem. Stoga, kada je „Politika“ moj esej „Zašto se nisam vratila u Beograd“, prvobitno objavljen u „Eurozine“-u, objavila u svom nedeljnom Kulturnom dodatku, 28. februara, bila je to sračunata odluka. Hoću da verujem da je njihova namera bila da se moj tekst iskoristi kao okidač za raspravu o srpskoj odgovornosti za ratove i ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Takva rasprava je preko potrebna, pošto se o odgovornosti u Srbiji uopšte ne raspravlja. Opšti stav je poricanje, i upravo o tome pisala sam u mom tekstu.

Ukoliko je to bila namera, moj članak ispunio je svrhu. Reakcija na njega bila je žestoka i puna odbranaštva. Na „Politikinom” vebsajtu uskoro se pojavilo više od pedeset komentara, neki anonimni, neki ne, ispunjeni čitavom paletom negativnih osećanja, u rasponu od cinizma do eksplicitne optužbe da pothranjujem mržnju čak i protiv „nerođene srpske dece“. Štaviše, četiri komentara bila su unapred naručena od poznatih javnih ličnosti, umetnika i intelektualaca.

U sledećem broju Kulturnog dodatka, ceo slučaj počeo je da liči na sapunsku operu – objavljivanjem još jednog reagovanja na moj članak, iz pera srpske spisateljice i izdavača Nataše Marković. Reagujući na moju sugestiju da bi mladi ljudi u Srbiji, koji se vajkaju kako im je teško da dobiju vizu, možda trebalo da zapitaju sami sebe (i svoje roditelje) zbog čega je tako, Markovićeva piše: „Neko ko ne zna ne može se smatrati odgovornim!“ Pa, niko i ne kaže da treba. Ono za šta jesu odgovorni je, pak, to što ne postavljaju pitanja, što je i bila poenta mog teksta.

U svakom slučaju, Markovićka je pojasnila da „zahvaljujući mom ’govoru mržnje’ i ’rasizmu’ ja i nisam dobrodošla u Beogradu, inače uzbudljivom multietničkom gradu, pravom raju za pisce“. Njen tekst pun gorčine, samosažaljenja, ponavljao je ono što su mnogi prethodno već prokomentarisali u nekoliko reči: da sam zlonamerna, da sam plaćenik, da bi umesto toga trebalo najpre da napišem šta se desilo sa Srbima u Krajini (odnosno, Hrvatskoj) tokom devedesetih. Očito, među čitaocima „Politike” ima i onih kojima nije poznata moja kritika hrvatskog nacionalizma – što je prilično razumljivo.

Na osnovu reagovanja koja sam pročitala, čini se da se srpska javnost vrti u začaranom krugu, nesposobna da se reši svog agresivnog samoodbranaštva. Ta reagovanja razjasnila su jednu stvar: da velika većina čitalaca koji su komentarisali tekst nije bila spremna da se usredsredi i raspravlja o problemu odgovornosti za rat i ratne zločine. Pod ovim ne mislim ni na šta drugo, do na sposobnost da se suoči sa tom odgovornošću, ako ne i da je prihvati – uostalom, to je dugotrajan proces. Reč „krivica“ čak nisam ni spomenula…

 Ipak, tekst Nataše Marković nije označio i kraj rasprave. Kad se činilo da je opozicija u Srbiji ili isuviše uspavana ili nedovoljno zainteresovana za tu temu da bi se oglasila, pojavio se i jedan kritičan tekst. Napisala ga je Mirjana Miočinović, prevodilac, esejista i književni kritičar, poznata po svom otporu politici nacionalizma i rata. Analizirala je reagovanja na moj tekst, učinivši upravo ono što je bilo preko potrebno da se stavi tačka na celu priču. Na taj način, Miočinovićeva je usmerila ogledalo u pravcu srpske javnosti.

 Dobra stvar u vezi s raspravom u „Politici“ je ta da su Srbi, na izvestan način, bili prinuđeni da kažu nešto o svojoj odgovornosti, čak i kada su je uporno odricali. Otvaranje rasprave o toj temi mnogo je važnije za njih nego za „autsajdere“ kao što sam ja. Ako je moj tekst tome doprineo, utoliko bolje. Nije bitno ako su, da bi o tome progovorili, morali da me ispljuju – na to sam već naviknuta od strane mojih hrvatskih sunarodnika.

Loša stvar je to što je nivo argumenata, inficiran ideologijom, predrasudama i lažima, bio vrlo oskudan. Ipak, nadajmo se da je ovo samo početak.
Šta reći o reagovanjima izvan Srbije? Vredi napomenuti da hrvatska štampa nije ni slovca posvetila sapunskoj operi u „Politici“. Ne zbog toga što Hrvate nije briga šta njihovi susedi imaju da kažuo ovom pitanju – već zato što i sami ispoljavaju istu vrstu otpora prema kritičnosti kad se povede reč o odgovornosti njihovih vojnika za ratne zločine. Mnogi građani Srbije i Hrvatske izgleda veruju da – ukoliko svi dovoljno dugo budu ćutali – problem će nestati. Ali, neće.