Сапунска опера

На насловној страни српског листа „Политика“ пише да је то најстарији дневник на Балкану. Излази непрекидно од јануара 1904, осим периода током Првог и Другог светског рата. За ове новине писали су многи истакнути писци, међу њима и нобеловац Иво Андрић.

„Политика“ је одувек словила за угледно гласило, чак и онда када су њени уводници били исувише блиски Влади. Кад „Политика“ нешто објави, то није случајно. Нити је неважан начин на који ће се позабавити одређеним питањем. Стога, када је „Политика“ мој есеј „Зашто се нисам вратила у Београд“, првобитно објављен у „Eurozine“-у, објавила у свом недељном Културном додатку, 28. фебруара, била је то срачуната одлука. Хоћу да верујем да је њихова намера била да се мој текст искористи као окидач за расправу о српској одговорности за ратове и ратне злочине почињене у Хрватској, Босни и на Косову. Таква расправа је преко потребна, пошто се о одговорности у Србији уопште не расправља. Општи став је порицање, и управо о томе писала сам у мом тексту.

Уколико је то била намера, мој чланак испунио је сврху. Реакција на њега била је жестока и пуна одбранаштва. На „Политикином” вебсајту ускоро се појавило више од педесет коментара, неки анонимни, неки не, испуњени читавом палетом негативних осећања, у распону од цинизма до експлицитне оптужбе да потхрањујем мржњу чак и против „нерођене српске деце“. Штавише, четири коментара била су унапред наручена од познатих јавних личности, уметника и интелектуалаца.

У следећем броју Културног додатка, цео случај почео је да личи на сапунску оперу – објављивањем још једног реаговања на мој чланак, из пера српске списатељице и издавача Наташе Марковић. Реагујући на моју сугестију да би млади људи у Србији, који се вајкају како им је тешко да добију визу, можда требало да запитају сами себе (и своје родитеље) због чега је тако, Марковићева пише: „Неко ко не зна не може се сматрати одговорним!“ Па, нико и не каже да треба. Оно за шта јесу одговорни је, пак, то што не постављају питања, што је и била поента мог текста.

У сваком случају, Марковићка је појаснила да „захваљујући мом ’говору мржње’ и ’расизму’ ја и нисам добродошла у Београду, иначе узбудљивом мултиетничком граду, правом рају за писце“. Њен текст пун горчине, самосажаљења, понављао је оно што су многи претходно већ прокоментарисали у неколико речи: да сам злонамерна, да сам плаћеник, да би уместо тога требало најпре да напишем шта се десило са Србима у Крајини (односно, Хрватској) током деведесетих. Очито, међу читаоцима „Политике” има и оних којима није позната моја критика хрватског национализма – што је прилично разумљиво.

На основу реаговања која сам прочитала, чини се да се српска јавност врти у зачараном кругу, неспособна да се реши свог агресивног самоодбранаштва. Та реаговања разјаснила су једну ствар: да велика већина читалаца који су коментарисали текст није била спремна да се усредсреди и расправља о проблему одговорности за рат и ратне злочине. Под овим не мислим ни на шта друго, до на способност да се суочи са том одговорношћу, ако не и да је прихвати – уосталом, то је дуготрајан процес. Реч „кривица“ чак нисам ни споменула…

 Ипак, текст Наташе Марковић није означио и крај расправе. Кад се чинило да је опозиција у Србији или исувише успавана или недовољно заинтересована за ту тему да би се огласила, појавио се и један критичан текст. Написала га је Мирјана Миочиновић, преводилац, есејиста и књижевни критичар, позната по свом отпору политици национализма и рата. Анализирала је реаговања на мој текст, учинивши управо оно што је било преко потребно да се стави тачка на целу причу. На тај начин, Миочиновићева је усмерила огледало у правцу српске јавности.

 Добра ствар у вези с расправом у „Политици“ је та да су Срби, на известан начин, били принуђени да кажу нешто о својој одговорности, чак и када су је упорно одрицали. Отварање расправе о тој теми много је важније за њих него за „аутсајдере“ као што сам ја. Ако је мој текст томе допринео, утолико боље. Није битно ако су, да би о томе проговорили, морали да ме испљују – на то сам већ навикнута од стране мојих хрватских сународника.

Лоша ствар је то што је ниво аргумената, инфициран идеологијом, предрасудама и лажима, био врло оскудан. Ипак, надајмо се да је ово само почетак.
Шта рећи о реаговањима изван Србије? Вреди напоменути да хрватска штампа није ни словца посветила сапунској опери у „Политици“. Не због тога што Хрвате није брига шта њихови суседи имају да кажуо овом питању – већ зато што и сами испољавају исту врсту отпора према критичности кад се поведе реч о одговорности њихових војника за ратне злочине. Многи грађани Србије и Хрватске изгледа верују да – уколико сви довољно дуго буду ћутали – проблем ће нестати. Али, неће.