Bez "smetnji na vezama"

POEZIJA U VREMENU
Prepiska Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića, vođena od početka aprila 1969. do početka februara 1996. godine, svakako je jedna od poslednjih knjiga takve vrste.
Pisma kakva su objavljena u ovoj knjizi više ne piše niko, ne zato što više nema prijateljstava stvorenih na temelju poezije, niti zato što više niko nikome nema šta da kaže, već zato što se potrebne reči, kada su i nekome namenjene, sada upućuju na drugačiji način. Stara, dobra pisma slata su varljivo brzom poštom, ali, kada stignu, postajala su materijalizovani dokument, trenutak zaustavljen u vremenu.

Na naše oči jedan oblik komunikacije je zgasnuo, kao da, sve do juče, nije bio privilegovani način održavanja ljudskih odnosa. Umesto klasičnih pisama, u čijoj retkosti i sporosti valja tražiti uzroke autorske posvećenosti i pažljivu izgradnju otmenosti izabranog oblika, naš svet je premrežen i-mejlovima ili telefonskim pozivima, ali pošto i i-mejlova i telefonskih poziva ima mnogo - što stvara iluziju opšte dostupnosti, a samim tim i komunikacija postaje manje obavezujuća - bilo bi posve neprirodno kada bismo ih oblikovali kao da pišemo pisma, sredstvima jednog medija ostavljenog u vremenu.

Možemo to videti ne samo u svom iskustvu već i u slučaju prepiske Ivana V. Lalića i Čarlsa Simića. Kako pesnici zalaze u devedesete godine XX veka, svedoči priređivač Svetlana Šeatović-Dimitrijević, prepiske je sve manje, jer pisma polako zamenjuju telefonski razgovori. Možemo samo zamišljati kako bi izgledala knjiga Pogled preko okeana da su, umesto tih telefonskih razgovora, napisana i sačuvana pisma dva velika pesnika.

Ali i ono što je sačuvano od njihove prepiske, od telefona ili od vremena, daje uzbudljivu sliku jednog prijateljstva, a u pismima koja su vrlo često duhovita čitalac može da vidi dragocene izvore za razumevanje književnih i egzistencijalnih podsticaja dvojice pesnika, kao i uzroke njihovih izbora po srodnosti. I Lalić i Simić u svojim pismima, naravno, ne uvek na isti način, i ne uvek u jednakoj meri, otkrivaju i mnogo šta iz svojih pesničkih ili prevodilačkih radionica. U tom smislu neprestani dijalog o poeziji, dijalog bez smetnji na vezama, koji traje između ova dva pesnika, oba formirana na tradicijama modernog pesništva ("Vitmen bi mogao biti naš tatica, ali Po je ljubavnik naše majke, koga je potajno viđala", kaže Simić u jednom pismu s kraja šezdesetih), ukazuje na važna pitanja njihovih pesničkih opusa - u rasponu od teme i poetike do konkretnih jezičkih rešenja i oblikotvornih postupaka. Sa stanovišta razumevanja pesničkih tekstova veoma su značajna pisma u kojima Lalić i Simić međusobno proveravaju svoje pesničke, čitalačke ili pak prevodilačke učinke. U razmenjenim sugestijama i u strasti koja stoji iza ovih pisama valja prepoznati autentičnu posvećenost poeziji. Takva posvećenost potom prirodno vodi prema prijateljstvu i prema ispovedanju pesničkog iskustva.

Prevođenje je česta tema u ovoj prepisci. Najpre zato što se Lalić i Simić uzajamno prevode, a potom i zato što Simić, kao jedan od najdragocenijih prevodilaca srpske poezije, u dva navrata objavljuje antologiju srpske poezije na engleskom jeziku, dok Lalić prevodi i priređuje prvu antologiju američke poezije na srpskom jeziku. Tumačeći zašto su neke pesme neprevodive, dok druge dobijaju u prevodu, raspravljajući o samo jednoj pesničkoj slici ili o jednoj jedinoj reči u pesmi, Lalić i Simić neosetno uspostavljaju jednu odgovornu poetiku prevođenja proverenu u duboko ličnom prevodilačkom iskustvu.

Kako već biva u prepisci, slično kao što je u autobiografskim i memoarskim tekstovima, u Lalićevim i Simićevim pismima, pisanim i na srpskom i na engleskom, a nekada i na jednom i na drugom jeziku, lako se otkriva i duh jednog vremena, a sa njim i talasi i mene književnog života. Taj život ne može biti zamena za književnost, ali književnost, i kada je vrhunska, nastaje u njegovim okvirima.