Без "сметњи на везама"

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
Преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића, вођена од почетка априла 1969. до почетка фебруара 1996. године, свакако је једна од последњих књига такве врсте.
Писма каква су објављена у овој књизи више не пише нико, не зато што више нема пријатељстава створених на темељу поезије, нити зато што више нико никоме нема шта да каже, већ зато што се потребне речи, када су и некоме намењене, сада упућују на другачији начин. Стара, добра писма слата су варљиво брзом поштом, али, када стигну, постајала су материјализовани документ, тренутак заустављен у времену.

На наше очи један облик комуникације је згаснуо, као да, све до јуче, није био привилеговани начин одржавања људских односа. Уместо класичних писама, у чијој реткости и спорости ваља тражити узроке ауторске посвећености и пажљиву изградњу отмености изабраног облика, наш свет је премрежен и-мејловима или телефонским позивима, али пошто и и-мејлова и телефонских позива има много - што ствара илузију опште доступности, а самим тим и комуникација постаје мање обавезујућа - било би посве неприродно када бисмо их обликовали као да пишемо писма, средствима једног медија остављеног у времену.

Можемо то видети не само у свом искуству већ и у случају преписке Ивана В. Лалића и Чарлса Симића. Како песници залазе у деведесете године XX века, сведочи приређивач Светлана Шеатовић-Димитријевић, преписке је све мање, јер писма полако замењују телефонски разговори. Можемо само замишљати како би изгледала књига Поглед преко океана да су, уместо тих телефонских разговора, написана и сачувана писма два велика песника.

Али и оно што је сачувано од њихове преписке, од телефона или од времена, даје узбудљиву слику једног пријатељства, а у писмима која су врло често духовита читалац може да види драгоцене изворе за разумевање књижевних и егзистенцијалних подстицаја двојице песника, као и узроке њихових избора по сродности. И Лалић и Симић у својим писмима, наравно, не увек на исти начин, и не увек у једнакој мери, откривају и много шта из својих песничких или преводилачких радионица. У том смислу непрестани дијалог о поезији, дијалог без сметњи на везама, који траје између ова два песника, оба формирана на традицијама модерног песништва ("Витмен би могао бити наш татица, али По је љубавник наше мајке, кога је потајно виђала", каже Симић у једном писму с краја шездесетих), указује на важна питања њихових песничких опуса - у распону од теме и поетике до конкретних језичких решења и обликотворних поступака. Са становишта разумевања песничких текстова веома су значајна писма у којима Лалић и Симић међусобно проверавају своје песничке, читалачке или пак преводилачке учинке. У размењеним сугестијама и у страсти која стоји иза ових писама ваља препознати аутентичну посвећеност поезији. Таква посвећеност потом природно води према пријатељству и према исповедању песничког искуства.

Превођење је честа тема у овој преписци. Најпре зато што се Лалић и Симић узајамно преводе, а потом и зато што Симић, као један од најдрагоценијих преводилаца српске поезије, у два наврата објављује антологију српске поезије на енглеском језику, док Лалић преводи и приређује прву антологију америчке поезије на српском језику. Тумачећи зашто су неке песме непреводиве, док друге добијају у преводу, расправљајући о само једној песничкој слици или о једној јединој речи у песми, Лалић и Симић неосетно успостављају једну одговорну поетику превођења проверену у дубоко личном преводилачком искуству.

Како већ бива у преписци, слично као што је у аутобиографским и мемоарским текстовима, у Лалићевим и Симићевим писмима, писаним и на српском и на енглеском, а некада и на једном и на другом језику, лако се открива и дух једног времена, а са њим и таласи и мене књижевног живота. Тај живот не може бити замена за књижевност, али књижевност, и када је врхунска, настаје у његовим оквирима.