Nije kod „plavih” sve tako „crno”

U svom tekstu Feđa Dimović iz „Beogradskog sindikata”, advokatski pripravnik i pisac niza odličnih tekstova, komentariše primere zloupotreba policije. Stara je Platonova misao o opasnosti koja preti kad se zaštitnici zakona o njega ogrešuju. Tada se pitamo: „Ko će nas čuvati od čuvara?”. Da li je srpska policija baš toliko „grešna”? U „svakom žitu ima kukolja”, ali ako se suviše fokusiramo na greške, izgledaće da je „kukolja” mnogo više nego što ga zaista ima.

Uspešnost policije se ne može meriti samo brojem krivičnih prijava. Normalno je da i kod nas, kao svuda u svetu, deluje statistički „fenomen levka”. Od broja krivičnih prijava manji je broj optuženja, a od njega je još manji broj osuđujućih presuda. Nema države u kojoj je broj krivičnih prijava i približno jednak broju osuda. To je složeni problem koji se ne može objasniti samo pitanjem (ne)utemeljenosti krivičnih prijava policije ili (ne)kvalitetnim radom pravosuđa.

Nema policije u svetu koja je „nežna”, ali policija mora da postupa po zakonu. U Evropi je kao naročito energična poznata francuska policija, a slične su nemačka, holandska itd. Građanin koga u SAD policija zaustavlja u saobraćaju ne sme „prevremeno” da pusti ruke sa upravljača, a ako je situacija „napeta”, najviše se plaši da „slučajno ne kihne”, jer bi nervozni policajac sa „prstom na obaraču”, to mogao pogrešno da shvati, te „uzvrati vatru”. Tipična reč osumnjičenog „na nišanu” američkog policajca je „easy”. Nekada su engleski „bobiji” bili nenaoružani. To vreme je davno prošlo. Pre par godina je u londonskoj podzemnoj železnici policajac hladnokrvno ubio nedužnog Brazilca, nešto tamnije puti i „sumnjivog” ponašanja. „Laki” je bio„malo nervozan” zbog prethodnih terorističkih napada. Policajac nije krivično gonjen. Rezonovalo se: „ups, greška”.

Policijski posao je veoma stresan i opasan. Iako su greške policije uvek u žiži interesovanja javnosti, ne treba zaboraviti ni na brojne slučajeve stradanja „čuvara zakona”. U sukobu sa četvoricom razbojnika nedavno je ubijen hrabri saobraćajni policajac Vladimir Grandić. Jedan od učinilaca je mlađi punoletnik i on će sigurno proći„jeftino” u krivičnom postupku. Nekada je bila retkost da se policija fizički napada, a kamoli puca na nju ili bacaju bombe. Danas se kriminalci „početnici” tako dokazuju. Kad je mirnih osamdesetih izvesni Gavra u Novom Sadu ubio dvojicu pozornika koji su mu bili za petama nakon što je obio trafiku, to je bila prava senzacija, a učiniocu je izrečena smrtna kazna. Danas se obijanje trafike smatra skoro „kavaljerskim deliktom”, dok pucanje na policiju nije „udarna vest”.

Kad se zna ko se kreće beogradskim ulicama nakon provoda po splavovima i kako se lako poteže oružje nije čudno što i policajci greše u stresnim situacijama. Tragična je sudbina Đorđa Zarića, ali je upropašćen i život mladog policajca koji je ispalio kobni hitac. Njihove sudbine, ipak, ne mogu se porediti. Nažalost, iako to nije nikakva uteha porodici nesrećnog mladića, nema države u svetu u kojoj se takve tragedije ne dešavaju. Kako je došlo do ove pogibije utvrdiće se u krivičnom postupku i to ne treba prejudicirati. Policajci se moraju bolje obučiti za interventno reagovanje, ali ne treba zaboraviti da živimo u nemirnom vremenu i da od policije koja se suočava sa sve opasnijim kriminalcima ne možemo uvek očekivati „hladnu glavu”. Setimo se navijača koji su policajce gađali kesama sa mokraćom ili sukoba sa huliganima, zbog čega policajci koji obezbeđuju utakmice liče na „nindže kornjače”. Policija je deo društva i ona od njega ne može biti ni mnogo bolja, ali ni mnogo gora. Mora se mnogo raditi na poboljšanju imidža policije koja ne može biti uspešna bez poverenja građana niti bez saradnje sa njima. Greške i zloupotrebe ne treba zataškavati, treba pojačati kontrolu policije, ali ne treba stvarati ni generalno lošu sliku o srpskoj policiji, jer za to, ipak, nema valjanih argumenata.

Profesor Pravnog fakulteta BU