Dva dečaka i majka izgoreli na Petrovaradinu

Novi Sad – Jedna od katakombi Petrovaradinske tvrđave, u kojima već duže vreme utočište nalaze siromašni beskućnici, postala je juče ujutru (oko 4.30 časova) poprište nezapamćene tragedije u Novom Sadu. Žrtve su dva dečaka i njihova majka, koji su se tu sklonili od hladnoće, a ubila ih je – vatra. U plamenu koji je, po svemu sudeći prouzrokovan svećom koju nisu ugasili pre spavanja, izgorela su braća šestogodišnji Stevica i sedmogodišnji Đorđe Petrović i njihova majka Silvana Beriša (37), a sa opekotinama koje, kako saznajemo, nisu opasne po život, uspeo je da se spasi jedino njihov otac, odnosno suprug Živko Petrović (38) i on je zbrinut u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu.

Kako se odigrala drama na tvrđavi još nije moguće odgonetnuti, utoliko pre što je dežurni istražni sudija u ovdašnjoj Palati pravde Dušan Peričin, kako je izjavio za "Politiku", poziv za uviđaj dobio tek u pet časova i 15 minuta kada je zgarište bilo raščišćeno.

U policiji ističu da je požar po svoj prilici izbio nekontrolisanim širenjem vatre usled paljenja starih krpa koje su članovi porodice potpaljivali tokom noći da bi sprečili glodare da uđu u tu podzemnu prostoriju. Vatra se brzo širila pošto je zahvatila najlon i kartone kojima je bio pregrađen ulaz u katakombu. Požar je prvi primetio Živko i otrčao je po pomoć kod poznanika Borisa V. koji je bio u blizini, nakon čega su uspeli da izvuku decu koja su se, na žalost već ugušila.

U novosadskoj Vatrogasnoj brigadi, čiji su pripadnici ugasili požar, kažu da su posle prijema poziva, i pored dosta nepristupačnog terena, veoma brzo stigli na mesto tragedije, ali uporedo sa gašenjem vatre samo su izvukli i Silvanino telo.

U Centru za socijalni rad u Novom Sadu potreseni su ovom tragedijom, jer su članovi porodice Petrović bili štićenici ove ustanove od samog rođenja starijeg deteta.

– Učinili smo sve što je bilo u našoj moći da zbrinemo tu porodicu – kaže za naš list rukovodilac Sektora za materijalno obezbeđenje Titijana Žuržovan i dodaje: – Prvi put smo se angažovali kada je Silvana, koja je tvrdila da je raseljeno lice sa Kosova i Metohije, prilikom prvog porođaja prikrila svoj identitet. Da je Živko, kao glava porodice, bio odgovorniji ne bi morali ni da se nastane na tvrđavi. Još poodavno je upućen predlog Sekretarijatu za zdravstvenu i socijalnu zaštitu za njihovo stambeno zbrinjavanje, a jedno vreme Centar za socijalni rad je mesečno izdvajao znatna sredstva da bi mogli da plate stan. Živko je bio zaposlen u novosadskoj "Centroslaviji" koja je otišla u stečaj, ali smo ga molili da prihvati molerski posao od čega bi obezbeđivao bar minimalnu egzistenciju porodici. Međutim, svi naši napori su bili uzaludni, čak nismo uspeli da utvrdimo ni da li koriste usluge Narodne kuhinje na koje su imali pravo. Kada je socijalna radnica poslednji put otišla da ih poseti, Živko je bio toliko agresivan da je morala da interveniše policija.

Silvana je sa Živkom živela vanbračno, a zadržala je prezime prethodnog muža – Beriša, sa kojim je na Kosmetu imala troje dece. Bila je teško bolesna, pa je Centar za socijalni rad izdvajao sredstva i za njeno lečenje. Živko je odrastao bez roditeljskog staranja (kao mlađi štićenik živeo je u Dečjem selu). Oni koji su ih bolje poznavali tvrde da je često tukao Silvanu, ali da su i pored toga odlučili da ostanu zajedno, najviše zbog dece.

Kao i u Centru za socijalni rad i u Mesnoj kancelariji u Petrovaradinu tvrde da im je poznato da beskućnici, pa i cele porodice, nalaze utočište u katakombama tvrđave, ali da tome jednostavno ne može da se stane na put, jer je većini njih alternativa – ulica.