Ne/moći tela

Provokacija kao društveni fenomen sa svim svojim pozitivnim i negativnim aspektima prisutna je u svim sferama života i umetnosti. Bodi art, mada veoma vitalan u recentnoj umetničkoj praksi, već je značajan segment istorije umetnosti druge polovine 20. veka. Jednu od drastičnih projekcija tela-umetničkog rada afirmisala je francuska umetnica Orlan. Naime, Orlan je još tokom devedesetih godina svoje performanse realizovala u operacionim salama; podvrgavajući sopstveno lice brojnim hirurškim intervencijama, varirala je idealni portret žene u vizuri istorije umetnosti. I Zoran Todorović u svojoj ekstremnoj umetničkoj praksi tretira ljudsko telo u funkciji radikalnih procesa koji podsećaju na Delezovu tezu „da je eksperimentisanje na nama samima naš jedini identitet”.

„Intenzitet afekta”, naziv retrospektivnog predstavljanja Todorovićevog rada u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, u prvom redu je kompleksan uvid u genezu stvaralačkog diskursa ovog umetnika. Miško Šuvaković je autor ovog projekta i studije „O kontekstima i identifikacijama umetničkog delovanja” a neposredni povod je, svakako, Todorovićevo učešće na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji gde je, pored Katarine Zdjelar, drugi autor u selekciji Srbije.

Retrospektivna izložba Zorana Todorovića obuhvata prezentaciju njegovih umetničkih radova i projekata nastalih od 1997. do 2007. godine.

Zbog prirode autorove umetničke produkcije i njenog procesualnog koncepta, performansi, akcije i instalacije predstavljeni su kao izvorna dokumenta, u formi video zapisa i fotografija. Niz umetničkih projekata – „Nevesta”, „Asimilacija”, „Agalma”, „Korekcija/Portret”, „Cigani i psi” – ekstremno i dramatično aktuelizuju kontekst javne kulturne i medijske sfere, izražene autizmima i automatizmima, pobrkanim etičkim i estetičkim načelima.

Agresivni simptomi vremena pritiskaju porukama reklamnih kampanja u kojima se izjednačuju ideal lepote (i večnemladosti) sa idejom moći. O ovim „društvenim igrama” nedavno je u Njujorku otvorena izložba koja se bavi vizuelnim i umetničkim procesima plastične hirurgije, danas već delu moćne medicinske industrije. Očito, u individualnim i društvenim projektima u stilu „Nadmašiti Pigmaliona” zaboravilo se na biblijsko učenje i Hipokrata.

U umetničkom radu Zorana Todorovića ljudsko telo je biološki materijal koji do krajnjih granica provocira posmatrača bukvalnim korišćenjem neprijatnih i teških vizuelnih i materijalnih činjenica. Npr. proces liposukcije i drugih agresivnih metoda u estetskoj hirurgiji dokumentovan je video kamerom. Ali, opsesija ljudskim telom, tj. njegovim biološkim produktima se nastavlja. Tako posle ovog radikalnog performansa, u kojem se izjednačuju život i umetnost, autor nastavlja drugi performans; simulirajući „gozbu” za posetioce on od hirurških otpadaka servira pihtijasti produkt na tanjiru. Aludirajući ovim šokantnim i surovim radom na sumnjivi sistem društvene i medijske reprezentacije, njegove sofisticirane forme nasilja, Zoran Todorović smatra da je provokacija u tome da se pseudo/kulturni standardi demistifikuju i učine vidljivim.

Programska, angažovana i ekspresivna postavka „Intenzitet afekta”predstavlja hrabro suočavanje sa šokantnim, neprijatnim i traumatičnim, za šta većina nas nije spremna. Jer, posle rata i najbrutalnijih (apokaliptičnih) agresivnosti koje su devastirajući prag humane izdržljivosti i tolerancije, kao usudmemorisane, postavlja se pitanje: Šta još može da nas isprovocira i frapira da bismo se pogledali u ogledalo i prepoznali istinu? Zašto ljude traumatizuje umetnički rad više od samog života?