Не/моћи тела

Провокација као друштвени феномен са свим својим позитивним и негативним аспектима присутна је у свим сферама живота и уметности. Боди арт, мада веома виталан у рецентној уметничкој пракси, већ је значајан сегмент историје уметности друге половине 20. века. Једну од драстичних пројекција тела-уметничког рада афирмисала је француска уметница Орлан. Наиме, Орлан је још током деведесетих година своје перформансе реализовала у операционим салама; подвргавајући сопствено лице бројним хируршким интервенцијама, варирала је идеални портрет жене у визури историје уметности. И Зоран Тодоровић у својој екстремној уметничкој пракси третира људско тело у функцији радикалних процеса који подсећају на Делезову тезу „да је експериментисање на нама самима наш једини идентитет”.

„Интензитет афекта”, назив ретроспективног представљања Тодоровићевог рада у новосадском Музеју савремене уметности Војводине, у првом реду је комплексан увид у генезу стваралачког дискурса овог уметника. Мишко Шуваковић је аутор овог пројекта и студије „О контекстима и идентификацијама уметничког деловања” а непосредни повод је, свакако, Тодоровићево учешће на овогодишњем Бијеналу у Венецији где је, поред Катарине Здјелар, други аутор у селекцији Србије.

Ретроспективна изложба Зорана Тодоровића обухвата презентацију његових уметничких радова и пројеката насталих од 1997. до 2007. године.

Због природе ауторове уметничке продукције и њеног процесуалног концепта, перформанси, акције и инсталације представљени су као изворна документа, у форми видео записа и фотографија. Низ уметничких пројеката – „Невеста”, „Асимилација”, „Агалма”, „Корекција/Портрет”, „Цигани и пси” – екстремно и драматично актуелизују контекст јавне културне и медијске сфере, изражене аутизмима и аутоматизмима, побрканим етичким и естетичким начелима.

Агресивни симптоми времена притискају порукама рекламних кампања у којима се изједначују идеал лепоте (и вечнемладости) са идејом моћи. О овим „друштвеним играма” недавно је у Њујорку отворена изложба која се бави визуелним и уметничким процесима пластичне хирургије, данас већ делу моћне медицинске индустрије. Очито, у индивидуалним и друштвеним пројектима у стилу „Надмашити Пигмалиона” заборавило се на библијско учење и Хипократа.

У уметничком раду Зорана Тодоровића људско тело је биолошки материјал који до крајњих граница провоцира посматрача буквалним коришћењем непријатних и тешких визуелних и материјалних чињеница. Нпр. процес липосукције и других агресивних метода у естетској хирургији документован је видео камером. Али, опсесија људским телом, тј. његовим биолошким продуктима се наставља. Тако после овог радикалног перформанса, у којем се изједначују живот и уметност, аутор наставља други перформанс; симулирајући „гозбу” за посетиоце он од хируршких отпадака сервира пихтијасти продукт на тањиру. Алудирајући овим шокантним и суровим радом на сумњиви систем друштвене и медијске репрезентације, његове софистициране форме насиља, Зоран Тодоровић сматра да је провокација у томе да се псеудо/културни стандарди демистификују и учине видљивим.

Програмска, ангажована и експресивна поставка „Интензитет афекта”представља храбро суочавање са шокантним, непријатним и трауматичним, за шта већина нас није спремна. Јер, после рата и најбруталнијих (апокалиптичних) агресивности које су девастирајући праг хумане издржљивости и толеранције, као усудмеморисане, поставља се питање: Шта још може да нас испровоцира и фрапира да бисмо се погледали у огледало и препознали истину? Зашто људе трауматизује уметнички рад више од самог живота?