Stogodišnjica najlepše srpske ljubavne pesme

LAZA KOSTIĆ ZA SVA VREMENA
Ako krenete u obilazak knjižara u vašem mestu (pod uslovom da u međuvremenu nisu pretvorene u butik, parfimeriju ili kafić) u potrazi za knjigom „Pesme Laze Kostića“, mali su izgledi da ćete imati sreće da je pronađete i kupite.

Dramska dela Lazara Kostića pripadaju istoriji, a naša profesionalna pozorišta nemaju volju i želju da ih igraju za današnje gledaoce; čak i u vreme Lazinih godišnjica rođenja ili smrti. Sve u svemu, o Kostićevom čudesnom književnom delu malo se zna u široj javnosti. Istini za volju, književni teoretičari, istoričari, kritičari i drugi radoznali istraživači, već gotovo čitav vek od Lazine smrti, bave se temeljno njegovom harizmatičnom ličnošću, životom i delom koje je krunisano: „pesmom nad pesmama” „labudovom pesmom”, „molitvenom pesmom”, „apsolutnom pesmom”, „najlepšom srpskom ljubavnom pesmom XX veka” – poemom Santa Maria della Salute.

Kakva je sudbina sveukupnog dela Lazara Kostića u srpskoj kulturi u predvečerje stogodišnjice od njegove smrti?

Tradicija u krizi

I prošla 2008. godina – u kojoj je trebalo da obeležimo vek i po Kostićevog pesništva – kada je Laza objavio svoju prvu pesmu „Pitač i slepac” (1858), prošla je bez pitanja, odgovora i sećanja na Lazu u našoj atrofiranoj javnosti. Slepi i gluvi i ovom prilikom i po ko zna koji put, ostali smo oboleli od amnezije za „slučaj Laza Kostić”. Ove 2009, u junu, ispuniće se jedan vek od nastanka poeme Santa Maria della Salute, sa kojom je Laza zaključio svoju treću i poslednju knjigu „Pesme“ u jubilarnom izdanju Matice srpske.

Za godinu dana – 2010. biće sto godina od smrti Lazara Kostića. Srpske institucije kulture, koje su najpozvanije da nešto učine, još se nisu oglasile. Razmišljaju verovatno šta bi bilo najprikladnije, baveći se uglavnom pitanjima: kako preživeti krizu – globalnu, nacionalnu, institucionalnu, ličnu... moralnu – našu!

Naša posla! Srpska istorija, a naročito ona moderna od 1804. pa do danas, prepuna je primera marginalizacije najvrednijih i najumnijih „sinova i kćeri našeg naciona”, naročito onih čija je vokacija bila književnost, pozorišna umetnost... rečju kultura! Naši ljudi, naš narod u svom najčešće dogmatizovanom istorijskom pamćenju, sklonom mitomaniji, sa više interesovanja i poštovanja gledaju na naše vladare (sa krunom i bez nje), vojskovođe, političare, hajduke, atentatore, pa između ostalih i na osvedočene negativce.

Na marginama su uglavnom i po pravilu ostajali oni koji su svom rodu i Srbiji davali i ostavili najviše i ono svoje najbolje. Primeri poruka i pouka, kroz genijalna dela koja su ostavili za sobom dvojica vrhunskih intelektualaca srpskog, prečanskog XIX veka: Jovan Sterija Popović (1806–1856) i dr Lazar Laza Kostić (1841–1910) do danas su malo poznati ili gotovo nepoznati savremenom srpskom društvu. Još za života osporavani, napadani, vređani od svojih, i Sterija i Laza izgarajući za nacion, napustili su ovaj svet razočarani i zgađeni glupošću, sujetom, politikantstvom i malograđanštinom svojih sunarodnika. Prihvatanje i pravilno tumačenje njihovih dela, koja su još u vreme nastanka bila ispred svog vremena, išlo je i još uvek ide kod nas sporo, neorganizovano i neozbiljno.

Naopakom odnosu prema Lazi Kostiću izgleda nema kraja i konca. U godinama njegovih jubileja, davnašnja zamisao o podizanju spomenika Lazi Kostiću još uvek čuči i hvata prašinu u fiokama nekih somborskih, novosadskih i beogradskih činovnika.

(/slika2)Na novosadskom Salonu knjiga, na sreću, čuva se uspomena nazivom književne manifestacije „Dani Laze Kostića”, a na nesreću „Nagrada Laza Kostić” dodeljuje se za roman?! Može, ali nije primereno i pristojno, mada je opšte poznata stvar da Laza Kostić nikad nije napisao roman. Zna se šta je Laza pisao i napisao...

Izvanredna studija uglednog profesora Miodraga Radovića, objavljena kao knjiga davne 1983. godine (štampano latinicom), pod naslovom „Laza Kostić i svetska književnost” – još uvek nije doživela svoje drugo izdanje, mada je napisana kao monumentalna apoteoza delu Laze Kostića, delo o delu za sva vremena. Ova knjiga već odavno je pravi raritet u našim bibliotekama.

Narodna opera „Lenka”, kompozitora Miroslava Štatkića, na stihovani libreto pesnika Pere Zupca, već godinama čeka neka bolja vremena za svoje praizvođenje?!

Bekstvo u Krušedol

Venecijansku crkvu Santa Maria della Salute Laza Kostić prvi put pominje u svojoj pesmi „Dužde se ženi”, objavljenoj 1879. godine. Trideset godina kasnije, barokni mletački hram – Gospe od spasa, obuzeo je Lazinu dušu i spleo sve njegove i njemu životno bitne „ukrštaje suprotnosti” – u veličanstvenu pesmu Santa Maria della Salute.

Ali priču koja pokušava da „objasni” i tumači pesmu Santa Maria della Salute i legendu o Lazi i Lenki nije nimalo jednostavno ispričati.

Po povratku iz Crne Gore, što dalje od nesrećnog službovanja knjazu Nikoli Petroviću, Laza Kostić se 1891. godine, ponovo, posle sedam godina obreo među svojima – sam i siromašan. Njegov prijatelj i dobrotvor Lazar Dunđerski, veleposednik sentomaški i građanin novosadski – najbogatiji Srbin u crno-žutoj monarhiji, pružio je pesniku gostoprimstvo i utočište. Tako je Laza upoznao u leto 1891. u letnjikovcu Dunđerskih u Čebu (današnje Čelarevo) najmlađu kćer Lazara Dunđerskog, Jelenu – Lenku, devojku od dvadeset godina. Lenka je plenila sve u svom okruženju. Bila je vitka i visoka, plavooka i plavokosa, obrazovana i vaspitavana na najbolji mogući način, a isticala se i dobrotom, srdačnošću, elegancijom, dostojanstvom.

Trideset godina stariji pesnik Laza Kostić, posle poznanstva sa mlađanom Lenkom i sudbinske fascinacije, vilom iz snova na javi, kao prijatelj porodice Dunđerski duboko svestan razlike u godinama i socijalnog statusa, kao i nemogućnosti svoje veze sa Lenkom, pokušava da joj pronađe pravog mladoženju. To bi po Lazi mogao biti samo čuveni srpski naučnik Nikola Tesla. Laza piše Tesli, pokušava da uda Lenku. Tesla nije zainteresovan. On se „venčao za nauku”. Lenka odbija sve prosce i izjavljuje da bi se udala za čoveka nalik na Lazu. To je bila poslednja kap u čaši.

Laza doslovce beži u manastir Krušedol, gde i nastaje još jedna njegova čuvena pesma „Gospođici L. D. u spomenicu” (1892). I ova pesma, kao uostalom i mnogo šta drugo, obavijena je, do danas, velom tajni. Naslovom i tonom prigodno-prijateljsku, ovu pesmu pesnik je smatrao ljubavnom i ona mu je, od svih dotadašnjih pesama, sve do one poslednje – Santa Maria della Salute – bila najmilija.

Bežanje Lazino u manastir nije ništa rešilo. On čini očajnički korak – ženi se bogatom somborskom udavačom Julijanom Julčom Palanačkom, koja je „svog Lazu” verno čekala punih četrnaest godina i dočekala svadbu u Somboru 22. septembra 1895. godine. Jedan somborski hroničar ironično je zapazio da su mlada i mladoženja na venčanju imali ravno sto godina. Lazi je na venčanju kumovao Lenkin otac Lazar Dunđerski.

Nepuna dva meseca posle Lazine ženidbe s Julijanom, iznenada i tragično „licem na Arhanđela Mihajla, svoj rođendan” umrla je Jelena Lenka Dunđerska, 20. novembra 1895. u Beču „od tifusne groznice” – imala je dvadeset i pet godina. Uzrok Lenkine smrti ostao je do danas tajna. Neki su tvrdili da se ubila. Pouzdanih dokaza nema. Samo Bog zna!

Četrnaest godina posle Lenkine smrti, živeo je Laza Kostić u snovima, živeo i sanjao i kovao svoju labudovu pesmu – Santa Maria della Salute. Pisao je i svoj tajni Dnevnik snova (na francuskom jeziku). Dnevnik nije sačuvan u celosti. Lazin prijatelj dr Simonović uništio je znatan deo, a ostatak je preveo Milan Kašanin.

Četrnaest godina „beznjenice” trebalo je pesniku da odsanja ceo svoj život pre Lenke, susret sa Lenkom, njenu tragičnu smrt, njegov život posle Lenkine smrti i konačno ponovni susret na onom svetu...

Četrnaest stihova Lazine poeme Santa Maria della Salute, pesme ljubavi, pesme večne lepote, jedan vek govore i ćute o Lenki i Lazi:

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute

-----------------------------------------------------------

Stihovi Jelene Lenke Dunđerske

Nada za nadom vodi u brodolom,
ali srce se nada uvek dalje,
kao što val za valom briše,
tako gorčina ne nestaje;
kao što valovi tonu i dižu se,
tako je i s gorčinom u životu;
i da se nada od dana do dana,
to pokazuju udari talasa srca.