Bez kuće, ali s novinama

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, aprila – Otkrivanje smisla ulice – potreba je radoznalaca koja se najlakše zadovoljava u Vašingtonu. Dok se drugde traži, ovde se nudi u vidu – specijalizovanih novina. „Smisao ulice” je, zapravo, naziv lokalnog „uličnog lista”, kako se nazivaju izdanja posvećena – beskućnicima. Oni su mu ne samo tema, nego i prodavci, a povremeno i autori napisa.

Pažnju prolaznika ovih dana privlače više nego ranije. Status im je unapređen: nisu više samo nesrećnici koje je mimoišao „američki san”, već su i simboli tekuće ekonomske pa i sistemske krize. Lomovi na tržištu nekretnina, kredita i hipoteka, ostavili su, naime, milione domaćinstava bez krova nad glavom i posla, a opasnost od takvih gubitaka nadvila se nad još većom masom.

Možda ću i ja da postanem beskućnik, pa bih na vreme da se pripremim za takvu situaciju, kaže kupac kolporteru od koga za dolar kupuje (u vidu „donacije”) „Smisao ulice”. Povod čitanja njemu novog štiva jeste i ovonedeljni tekst u „Njujork tajmsu” sa senzacionalnom tvrdnjom da su listovi beskućnika primer vanrednog uspeha u posrnuloj novinskoj industriji. Tiraž im, konstatuje se, osetno raste i kod njih nema otpuštanja, što ih razlikuje od sudbine mnogo moćnijih, bogatijih i uticajnijih redakcija.

Nemaju kuću, ali imaju dobre i isplative novine. Je li to nova formula za preživljavanje, pitaju se sada razni nevoljnici, tražeći tračak utehe i izvan obećanja vladinog stabilizacionog tima. Neki u tome vide i fenomen koji pobija tezu da „prolazi vreme štampanih stvari”, što im, na svoj način, potvrđuje i ovdašnja vlast – doštampavanjem novca i drugih hartija od vrednosti da bi njima „prepovila” nacionalne, pa i globalne, finansijske „rane”.

Slučaj „uličnih listova” odudara, naravno, od legendarne ocene astronauta da je njegova šetnja Mesecom – „mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo”. Aktuelni, zemaljski, odnos je obrnut: radi se samo o „velikom” iskoraku zanemarenog „malog” čoveka – uz pomoć novina.

Što gore to bolje – nije dobar metod, osim ako koristi onima koji ga ne žele ili su čak njegove žrtve. Beskućničke novine su u toj nedužnoj a prosperitetnoj im poziciji.

Kadar im se poboljšava jer mnogi otpušteni nalaze šansu u njima za egzistencijalni oporavak. Pridolaze im i saradnici sa srednjim i visokim obrazovanjem, kako svedoči Lora Ozuri, izvršni direktor „Smisla ulice”.

Kevin Bajnam je u Portlandu (Oregon) izgubio posao stolara pa se izdržava prodajom beskućničkog polumesečnika „Koreni ulice” u kome za deset sati rada dnevno zarađuje oko 200 dolara nedeljno. Njegova šefica Džoana Zul kaže da je taj magazin, u poslednjih nekoliko meseci, povećao prodaju sa 11.000 na 16.000 primeraka mesečno, a broj prodavaca sa 60 na 100.

Još veći uspeh zabeležio je nedeljnik „Stvarna promena” iz Sijetla (država Vašington). Em je u decembru ostvario tiraž od ukupno 72.000 prodatih primeraka, em je njegov reporter upravo dobio prestižnu nagradu Udruženja profesionalnih novinara za seriju istraživačkih napisa o jednom samoubistvu skokom s mosta. „Ulični listovi” žive, inače, od kombinovanih prihoda. Od prodaje, oglasa, državnih i privatnih donacija. U proseku, od zarađenog dolara – tri četvrtine ili dve trećine pripadaju kolporteru – beskućniku.

U „Smislu ulice” kažu da njihovi kolporteri mogu da zarade i do 40 dolara dnevno pa da su tako neki uspeli da se izvuku iz prihvatilišta i nađu svoj novi smisao. Za poslednjih pet godina, navode, njih 16 sebi je priuštilo privatni smeštaj, a više od 30 i privremeno ili stalno zaposlenje.

Drugi su, širom Amerike, u redakcijama dodatno okvalifikovani, dobili pomoć za odvikavanje od raznih zavisnosti. Neki kolporteri su postali i – pisci. Džefri O’Nil je u „Smislu” stručni izveštač o usavršavanju prodaje, a njegov kolega Karlton Džonson je izdao knjigu sa 100 pesama…

Ovde i u Kanadi, 28 članica Severnoameričkog udruženja uličnih listova dostiglo je zbirni mesečni tiraž od oko 255.000 prodatih primeraka. Procenjuje se, ujedno, da takva lokalna izdanja širom sveta zapošljavaju oko 255.000 ljudi i da ih kupuje 32 miliona čitalaca.

Takav razvoj događaja ne smanjuje brige značajnijih kreatora javnog mnjenja. Komentatorka „Los Anđeles tajmsa” Roza Bruks odrekla se saradnje s tim listom koji, takođe u krizi, više nije mogao da joj isplaćuje honorar.

Dobila je posao u Pentagonu, ali žali za novinarstvom i preporučuje državi da finansijski pomogne krizom ophrvanim pisanim medijima, kao što je iz budžeta pomogla posrnulim gigantima Volstrita. Privatne potpore su, smatra, često dovodile do „degradacije novina, jer su ih korporacije tretirale kao svaku drugu robu, ne mnogo različitu od video-igrica ili sportskih sastava”. Ne dozvolimo, poručila je, da se novine pretvore u prostor za oglase, zabavu i ukrštene reči, umesto da ostanu, uz ostalo, pomni otkrivači zloupotreba vlasti. „Ulični listovi” nisu, reklo bi se, u toj opasnosti. Ali opasno bi bilo da postanu – pravilo, to jest – da i štampa, kao oslonac demokratije, treba da postane „beskućnik”…