Без куће, али с новинама

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, априла – Откривање смисла улице – потреба је радозналаца која се најлакше задовољава у Вашингтону. Док се другде тражи, овде се нуди у виду – специјализованих новина. „Смисао улице” је, заправо, назив локалног „уличног листа”, како се називају издања посвећена – бескућницима. Они су му не само тема, него и продавци, а повремено и аутори написа.

Пажњу пролазника ових дана привлаче више него раније. Статус им је унапређен: нису више само несрећници које је мимоишао „амерички сан”, већ су и симболи текуће економске па и системске кризе. Ломови на тржишту некретнина, кредита и хипотека, оставили су, наиме, милионе домаћинстава без крова над главом и посла, а опасност од таквих губитака надвила се над још већом масом.

Можда ћу и ја да постанем бескућник, па бих на време да се припремим за такву ситуацију, каже купац колпортеру од кога за долар купује (у виду „донације”) „Смисао улице”. Повод читања њему новог штива јесте и овонедељни текст у „Њујорк тајмсу” са сензационалном тврдњом да су листови бескућника пример ванредног успеха у посрнулој новинској индустрији. Тираж им, констатује се, осетно расте и код њих нема отпуштања, што их разликује од судбине много моћнијих, богатијих и утицајнијих редакција.

Немају кућу, али имају добре и исплативе новине. Је ли то нова формула за преживљавање, питају се сада разни невољници, тражећи трачак утехе и изван обећања владиног стабилизационог тима. Неки у томе виде и феномен који побија тезу да „пролази време штампаних ствари”, што им, на свој начин, потврђује и овдашња власт – доштампавањем новца и других хартија од вредности да би њима „преповила” националне, па и глобалне, финансијске „ране”.

Случај „уличних листова” одудара, наравно, од легендарне оцене астронаута да је његова шетња Месецом – „мали корак за човека, а велики за човечанство”. Актуелни, земаљски, однос је обрнут: ради се само о „великом” искораку занемареног „малог” човека – уз помоћ новина.

Што горе то боље – није добар метод, осим ако користи онима који га не желе или су чак његове жртве. Бескућничке новине су у тој недужној а просперитетној им позицији.

Кадар им се побољшава јер многи отпуштени налазе шансу у њима за егзистенцијални опоравак. Придолазе им и сарадници са средњим и високим образовањем, како сведочи Лора Озури, извршни директор „Смисла улице”.

Кевин Бајнам је у Портланду (Орегон) изгубио посао столара па се издржава продајом бескућничког полумесечника „Корени улице” у коме за десет сати рада дневно зарађује око 200 долара недељно. Његова шефица Џоана Зул каже да је тај магазин, у последњих неколико месеци, повећао продају са 11.000 на 16.000 примерака месечно, а број продаваца са 60 на 100.

Још већи успех забележио је недељник „Стварна промена” из Сијетла (држава Вашингтон). Ем је у децембру остварио тираж од укупно 72.000 продатих примерака, ем је његов репортер управо добио престижну награду Удружења професионалних новинара за серију истраживачких написа о једном самоубиству скоком с моста. „Улични листови” живе, иначе, од комбинованих прихода. Од продаје, огласа, државних и приватних донација. У просеку, од зарађеног долара – три четвртине или две трећине припадају колпортеру – бескућнику.

У „Смислу улице” кажу да њихови колпортери могу да зараде и до 40 долара дневно па да су тако неки успели да се извуку из прихватилишта и нађу свој нови смисао. За последњих пет година, наводе, њих 16 себи је приуштило приватни смештај, а више од 30 и привремено или стално запослење.

Други су, широм Америке, у редакцијама додатно оквалификовани, добили помоћ за одвикавање од разних зависности. Неки колпортери су постали и – писци. Џефри О’Нил је у „Смислу” стручни извештач о усавршавању продаје, а његов колега Карлтон Џонсон је издао књигу са 100 песама…

Овде и у Канади, 28 чланица Северноамеричког удружења уличних листова достигло је збирни месечни тираж од око 255.000 продатих примерака. Процењује се, уједно, да таква локална издања широм света запошљавају око 255.000 људи и да их купује 32 милиона читалаца.

Такав развој догађаја не смањује бриге значајнијих креатора јавног мњења. Коментаторка „Лос Анђелес тајмса” Роза Брукс одрекла се сарадње с тим листом који, такође у кризи, више није могао да јој исплаћује хонорар.

Добила је посао у Пентагону, али жали за новинарством и препоручује држави да финансијски помогне кризом опхрваним писаним медијима, као што је из буџета помогла посрнулим гигантима Волстрита. Приватне потпоре су, сматра, често доводиле до „деградације новина, јер су их корпорације третирале као сваку другу робу, не много различиту од видео-игрица или спортских састава”. Не дозволимо, поручила је, да се новине претворе у простор за огласе, забаву и укрштене речи, уместо да остану, уз остало, помни откривачи злоупотреба власти. „Улични листови” нису, рекло би се, у тој опасности. Али опасно би било да постану – правило, то јест – да и штампа, као ослонац демократије, треба да постане „бескућник”…