Čedo vojske i pastir Crkve

Samo godinu dana pre nego što će završiti Vojnu akademiju, đakon Jovan Babić maslinastozelenu uniformu zamenio je mantijom kada je upisao Pravoslavni bogoslovski fakultet. Za sve je to bilo iznenađenje, ali on je odmalena, učeći o veri od svog paroha oca Spomenka Grujića, želeo da krene tim putem.

Njegova sudbina je, ipak, bila da bude okružen vojnicima, doduše ne kao njihov drug u četi, već kao njihov veroučitelj u Vojnoj gimnaziji. I sam kaže da stvari nisu mogle da budu bolje: želeo je da se posveti Crkvi, koja mu je od detinjstva prirasla za srce, ali i da se nekako oduži Vojnoj gimnaziji gde se školovao.

– Bila je 1993. godina kada je trebalo da upišem srednju školu. Moji roditelji nisu imali novca, pa su me poslali u Vojnu gimnaziju. I danas ima dečaka koji iz istog razloga upisuju ovu školu. Kada sam napunio dovoljno godina da mogu da kažem da ću sam birati svoj put, napustio sam Vojnu akademiju. Nikada nisam mrzeo vojsku, ali sam uvek bio razdeljen između svojih želja i trenutnih okolnosti – priča ovaj veroučitelj.

Veronauka je, kao i u drugim školama, izborni predmet, za koji je za maloletne učenike potrebna saglasnost roditelja, a sve aktivnosti u vezi sa ovim predmetom su dobrovoljne. Đakon Jovan drži i sekciju iz veronauke, sa đacima putuje i obilazi srpske crkve i manastire, zajedno idu i na bogosluženja, učestvuju u liturgiji, zajedno i poste, pričešćuju se. Na sekciji se vode razgovori o pitanjima vere, a, kako nam kažu učenici, za ovog veroučitelja ne postoje tabu-teme, dijalog sa njim je prijateljski i otvoren, razlikuje se od onog, neretko strogog odnosa oficir-učenik, a budući da je i sam savlađivao gradivo iz vojnik nauka, đakon Jovan pomaže, ako treba, i u učenju. Đaci imaju mnogo pitanja: od onog kada se treba prekrstiti za vreme liturgije do pitanja ima li u hrišćanstvu svetih ratova.

– Razgovarali smo, na primer, o istinitosti Biblije, o tome kako da razumemo događaje opisane u njoj, kao i o odnosu hrišćanstva prema drugim religijama, naročito prema islamu – kaže Uroš Pumpalović, učenik četvrtog razreda, jedan od polaznika sekcije.

Zahvaljujući sporazumu koji je Vojna akademija potpisala sa Odborom za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, đacima je omogućeno da sa svojim veroučiteljem posete mnoge srpske svetinje i stignu čak i do Svete gore. Aleksandar Stojanović, đak drugog razreda, koji je inače, kao izborni predmet izabrao građansko vaspitanje a ide na sekciju iz veronauke, opisuje nam boravak na Atosu. Posetili su tamo Hilandar, Vatoped, Kareju, ispeli se na vrh Svete gore.

– Vatoped mi je prirastao za srce, to je, po mom mišljenju, najlepši manastir koji smo tamo posetili. Bili smo pet dana na Svetoj gori, a u Hilandaru smo proveli samo jednu noć, jer su im posle požara smeštajni kapaciteti ograničeni. Tamo je najbolja hrana i smeštaj – priča Aleksandar.

(/slika2)U Hilandaru su đaci upoznali monaha koji je takođe završio Vojnu gimnaziju i sa kojim se sada dopisuju i-mejlom, ali i preko „Fejsbuka”. Đaci kažu da lepe uspomene nose iz crkve Lazarice, manastira Ljubostinje, Manasije, Studenice.

– Za poslednje putovanje i obilazak manastira u Srbiji Vojska je obezbedila autobus, a Crkva smeštaj. Petoro njih krstili su se u Studenici i za kumove su uzeli drugove iz gimnazije. Boravak tamo je bio nezaboravan – kaže maturant Marko Petrović.

Veroučitelj ima za svoje đake samo reči hvale, kaže da na pravi način predstavljaju svoju školu gde god odu i da su dobri drugovi. I dobri vojnici, a za same gimnazijalce to znači – onaj ko je spreman da da život braneći svoju zemlju, ko je dobar hrišćanin, ali i onaj ko je dobro obrazovan i predstavlja domovinu na najbolji način, ko dobro poznaje svoju istoriju i tradiciju i zna šta brani i za šta se bori.

-----------------------------------------------------------

Zajedno na liturgiji i misi

Časove veronauke pohađaju i dva učenika katoličke veroispovesti. Đakon Jovan, tako, objašnjava đacima i razlike u učenju i obredu dveju hrišćanskih crkava.

– Za Božić smo išli na misu u crkvu Svetog Antuna, a onda su naša dva drugara bili sa nama na pravoslavnoj liturgiji. I ovog Uskrsa bili smo zajedno na katoličkoj misi i ići ćemo na pravoslavnu liturgiju. Pošto smo ipak razdvojeni 10 vekova, objasnim đacima da možemo da učestvujemo u crkvenom obredu samo onoliko koliko nam je to dozvoljeno. Ne možemo, na primer, da se pričešćujemo u katoličkoj crkvi, ali to nije razlog da ne odemo svi zajedno na misu – rekao je veroučitelj.

Jedan od učenika katoličke veroispovesti, Aleksandar Gabon, koji ide u prvi razred, kaže da mu se sviđaju časovi veronauke, da je nastava odlična i da u julu planira da poseti Hilandar sa drugovima iz odeljenja.