Pravoslavlje između Moskve i Fanara

Oktobra prošle godine u svetskom pravoslavlju probudio se optimizam da će se ponovo početi razmatranje i ublažavanje brojnih razlika i nesaglasja među pomesnim crkvama. U Carigradu, na Fanaru, tada su se, posle dugog vremena, okupili poglavari i odlučili da se nastave pripreme „Svetog i velikog sabora Istočne pravoslavne crkve”, čije bi odluke bile obavezujuće. Izbor patrijarha Kirila u Moskvi, krajem januara, samo je potvrdio ohrabrujući trend. Carigradski patrijarh Vartolomej, jedini nadležan za sazivanje skupova, pozvao je nedavno sve crkve da juna pošalju visoke predstavnike na Kipar na pripremni susret, saopštivši i koja pitanja bi bila pokrenuta.

Nedavno imenovanje episkopa Ilariona Alfejeva za „ministra inostranih poslova” Ruske pravoslavne crkve (RPC) izazvalo je zebnju u delu pravoslavlja, posebno u crkvama grčke tradicije, a one čini bar polovinu broja crkava. Ovaj mladi daroviti i impulsivni arhijerej, tek mu je 43. godina, ovim imenovanjem postao je i stalni član moćnog Svetog sinoda u Moskvi. Svojim prvim izjavama nagovestio je da svepravoslavna saradnja i usaglašavanja neće teći glatko. Vartolomeju je odmah prebacio da stremi k tome da bude „pravoslavni papa”, pokušavajući da centralizuje vlast. Carigrad zaista želi da se preispita „princip prvenstva u pravoslavlju”, uz uvažavanje njegovog prvenstva, što Rusi obično dovode u pitanje. U opširnom intervjuu pred Uskrs, Ilarion nije ponovio ove tvrdnje, ali ih nije ni ublažio. Moskva svakako ostaje saglasna da započnu pripreme za održavanje svepravoslavnog sabora.

Broj pitanja koja danas u pravoslavlju stvaraju disharmoniju, često i sporenja, poduži je i stalno se proširuje. Njihov katalog nije nepoznat, utvrđen je još pre pedeset godina na dvema konferencijama na Rodosu, 1961. i 1963. Teme su bile podeljene u šest grupa, sa velikim brojem podgrupa i tačaka. Nije teško pretpostaviti da su među važnijim pitanjima, bar za širu javnost, bili – kalendar, diptih, postovi, dijaspora, ekumenizam, bogosluženja, sticanje autokefalije ili autonomije, bračno pravo. Od učesnika u razgovorima na Rodosu niko više nije živ. U međuvremenu, do 1993. bilo je više plodotvornih zasedanja komisija i drugih tela. Danas ovaj katalog zahteva proširenje.

Pitanje prve pozicije carigradskih patrijaraha u pravoslavlju, kako je oni interpretiraju, poodavno je osporavano. Da li su oni prvi među jednakima, ili imaju, kako im prastari kanoni dopuštaju, pravo da reprezentuju celokupno pravoslavlje, čak da u njemu arbitriraju. Svet smatra da je taj patrijarh „duhovni vođa svetskog pravoslavlja”, sa čime posebno Moskva nije saglasna. Ona tvrdi da su sve crkve istopravne, Fanar ima samo čast da sabira i predsedava. U crkvama nastalim posebno poslednjih stotinak godina, na Balkanu i drugde, potiskuje se u stranu činjenica da im je „majka” koja ih je osamostalila – Carigrad. Etnofiletizam, sebično nacionalno (čak i nacionalističko) pravoslavlje postaje opterećenje još od 19. veka. Stvoren je utisak da postoji „rusko”, ili „srpsko” pravoslavlje, kao da pravoslavlje nije jedno, već predstavlja (kon)federaciju u svemu ravnopravnih crkava.

Carigrad, pozivajući se na kanone, sve što nije navedeno kao teritorija neke crkve u dokumentu autokefalije (tomosu) smatra dijasporom i polaže ekskluzivno pravo na te oblasti. To se odnosi na zapad Evrope, Ameriku, Australiju. Sada tamo vlada kanonska neregularnost, niko to ne spori. Problem dijaspore biće ovog leta probni kamen za pokušaj pripremanja sabora. Rusi su to shvatili, pa će na Kipar poslati episkopa Ilariona koji već saopštava da će biti beskompromisan protiv carigradskih „imperijalnih težnji”. Ako on napusti susret, a već se pokazalo da i to ume, nastavak usaglašavanja gubi smisao. Ovo je godina „isprobavanja snaga”, prekretnica za pravoslavlje – lagano usaglašavanje ili pad u produbljivanje nepoverenja. 

Drugo goruće pitanje je nejedinstvo po pitanju kalendara, iako je ono astronomska, a ne dogmatska tema. Nedopustivo je da Božić u Atini, Sofiji, Bukureštu bude jednog datuma, a u Moskvi ili Beogradu drugog. To je takođe pitanje za svepravoslavni sabor. Starokalendarske crkve se pribojavaju manjih raskola u slučaju uvođenja novog kalendara. Da to ipak nije tragedija, pokazuju primeri Grčke i Rumunije.

(/slika2)Saradnja sa drugim konfesijama je treće pitanje koje izaziva rasprave u pravoslavlju. Dok su, do pre desetak godina, gotovo sve pravoslavne crkve bile otvorene za saradnju sa drugim konfesijama – katolicima, protestantima, anglikancima – bilateralno i multilateralno, takođe i u Svetskom savetu crkava, taj elan je sada najvećim delom zamro. Crkve se nalaze pod pritiskom svojih fundamentalista i pseudozilota, kojima se ne suprotstavljaju ili to čine sa velikim kašnjenjem. Fanaru se prebacuje da vodi pravoslavlje u uniju sa Rimom, u izdaju vere i jeres. Fanatici tvrde da se liturgija pokatoličuje. Identitet pravoslavlja grade na mržnji prema inovernim hrišćanima. Iako su retki episkopi u pomesnim crkvama koji ove stavove dele, oni utiču na stvaranje atmosfere nepoverenja kako u svom episkopatu tako i na svepravoslavnim susretima. Dok je Carigrad odavno otvoren prema Rimu, Moskva sve više u njemu traži „strateškog partnera” za očuvanje tradicionalne etike hrišćanske civilizacije. Ako su teološki prodori teško zamislivi, po pitanju „kvarenja” moralnih vrednosti u sekularizovanim društvima ekumenizam je postao moguć. Oko tog pitanja nije teško u pravoslavlju postići bliskost.

Nije potpuno jasno šta se sve ubraja u izvor kanonskog prava, da li su neki kanoni od pre hiljadu i više godina, teško ili nikako danas aktuelni, primenljivi i smeju li se modifikovati. Pitanje je da li su crkve danas, kao pre pola veka, spremne da se u to upuste? To će se videti uskoro. U većini crkava se diskutuje, često veoma strasno i isključivo, o prilagođavanju i same liturgije, o bogoslužbenom jeziku i uvođenju dodatnih obreda.

Iako je u davnini regulisano kako se stiče autokefalija, svaki slučaj je poseban. Raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, formiranje novih država, poput Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Makedonije, vodi ka stvaranju novih crkvenih entiteta, pri čemu se ta neminovnost samo odlaže i stvara napetost među narodima. Carigrad sada želi da se u ovoj oblasti stanje razjasni, s tim da novih patrijaršija ne bude.

Pitanje diptiha u pravoslavlju i te kako je važno. Radi se o redosledima pominjanja 14 autokefalnih crkava. Treba usaglasiti carigradski i moskovski diptih. Oni se do šestog mesta ne razlikuju. Nekada je Rim bio prvi, a već milenijum je to Carigrad. Slede Aleksandrija, Antiohija, Jerusalim i Moskva. Dok Fanar potom pominje Beograd, Rusi tu stavljaju iz svojih razloga Tbilisi, koji je Carigradu tek na devetom mestu, jer je Gruzijska crkva poslednja kojoj je na vaseljenskom nivou priznata samostalnost. U Moskvi se, doduše, Beogradu priznaje sedmo mesto, međutim u pitanju je doslednost. Pravo utvrđivanja diptiha ipak pripada samo Fanaru. Oko tog pitanja verovatno neće biti teško postići saglasnost prvi put kad se nađe na dnevnom redu.

Post je tema oko koje ne bi smelo biti većih sporenja. O njemu Novi zavet govori, ali ga ne propisuje. Tokom ranih vekova hrišćanstva je toliko postova, pored srede i petka, uvedeno da se više dana u godini posti nego mrsi. Monasima to može da odgovara u njihovom podvizavanju, ali ne i običnim vernicima, pogotovo zaposlenima, u urbanim uslovima života. Srpska crkva je pre gotovo pola veka bila zamoljena da predloži „usklađivanje crkvenih odredaba o postu prema zahtevima savremenog vremena”. Sugestije za izmenu, skraćivanja i ublažavanja sačinio je odmah, na molbu patrijarha Germana, tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle Stojčević, uz pomoć bačkog episkopa Nikanora Iličića. One još nisu razmatrane od svepravoslavne konferencije. Nema nijedne pravoslavne zemlje gde se više od nekoliko procenata vernika pridržava svih propisa, a u Rusiji ih je samo četiri odsto. Smatra se da će se po ovom pitanju postići saglasje, čak i za veće restrikcije nego što su od Beograda predložene. Ko bi želeo da posti „po starom”, može to činiti po svojoj volji, ne po obavezi.

Izmene bračnog crkvenog prava pravoslavlja, tiču se koliko klira, toliko i vernika. Bezbračnost episkopata i monaha ne dovodi se u pitanje. Većina crkava bi pod određenim uslovima dopustila drugi brak sveštenika, na primer ako ostane udovac neko ko ima malu decu ili bez razloga bude napušten od supruge. To se već u velikoj meri gotovo svuda toleriše, jedina sankcija kliriku je premešaj u neku manje atraktivnu parohiju. Kad je reč o vernicima najviše pitanja iz ove oblasti se odnosi na uslove i prepreke kod sklapanja ili razvoda braka. U katalogu za Sabor u „socijalne teme” (VIII, B, a- e) navode se i kontrola rađanja, veštačka oplodnja i bioetika. Taj delikatan kompleks pitanja sigurno u međuvremenu iziskuje dopunu. Kako su ta pitanja u svim crkvama na isti način prisutna, ne postoji bojazan da će se usaglašavanje postići brzo.

Nasuprot katoličanstvu, koje odaje sliku monolitnosti u razlikama, uz samo jednu, lefevrističku šizmu koja je na putu gašenja, pravoslavlje iskazuje rastuću unutrašnju različitost, koja se doživljava kao opterećenje. Na Carigradu je da, i pored nepodnošljivih okolnosti u kojima deluje, primeni vizantijsku umešnost i uz poštovanje legitimnih specifičnosti pojedinih pomesnih crkava, u pravoslavlju ostvari veće saglasje, potrebno za treći milenijum.