Православље између Москве и Фанара

Октобра прошле године у светском православљу пробудио се оптимизам да ће се поново почети разматрање и ублажавање бројних разлика и несагласја међу помесним црквама. У Цариграду, на Фанару, тада су се, после дугог времена, окупили поглавари и одлучили да се наставе припреме „Светог и великог сабора Источне православне цркве”, чије би одлуке биле обавезујуће. Избор патријарха Кирила у Москви, крајем јануара, само је потврдио охрабрујући тренд. Цариградски патријарх Вартоломеј, једини надлежан за сазивање скупова, позвао је недавно све цркве да јуна пошаљу високе представнике на Кипар на припремни сусрет, саопштивши и која питања би била покренута.

Недавно именовање епископа Илариона Алфејева за „министра иностраних послова” Руске православне цркве (РПЦ) изазвало је зебњу у делу православља, посебно у црквама грчке традиције, а оне чини бар половину броја цркава. Овај млади даровити и импулсивни архијереј, тек му је 43. година, овим именовањем постао је и стални члан моћног Светог синода у Москви. Својим првим изјавама наговестио је да свеправославна сарадња и усаглашавања неће тећи глатко. Вартоломеју је одмах пребацио да стреми к томе да буде „православни папа”, покушавајући да централизује власт. Цариград заиста жели да се преиспита „принцип првенства у православљу”, уз уважавање његовог првенства, што Руси обично доводе у питање. У опширном интервјуу пред Ускрс, Иларион није поновио ове тврдње, али их није ни ублажио. Москва свакако остаје сагласна да започну припреме за одржавање свеправославног сабора.

Број питања која данас у православљу стварају дисхармонију, често и спорења, подужи је и стално се проширује. Њихов каталог није непознат, утврђен је још пре педесет година на двема конференцијама на Родосу, 1961. и 1963. Теме су биле подељене у шест група, са великим бројем подгрупа и тачака. Није тешко претпоставити да су међу важнијим питањима, бар за ширу јавност, били – календар, диптих, постови, дијаспора, екуменизам, богослужења, стицање аутокефалије или аутономије, брачно право. Од учесника у разговорима на Родосу нико више није жив. У међувремену, до 1993. било је више плодотворних заседања комисија и других тела. Данас овај каталог захтева проширење.

Питање прве позиције цариградских патријараха у православљу, како је они интерпретирају, поодавно је оспоравано. Да ли су они први међу једнакима, или имају, како им прастари канони допуштају, право да репрезентују целокупно православље, чак да у њему арбитрирају. Свет сматра да је тај патријарх „духовни вођа светског православља”, са чиме посебно Москва није сагласна. Она тврди да су све цркве истоправне, Фанар има само част да сабира и председава. У црквама насталим посебно последњих стотинак година, на Балкану и другде, потискује се у страну чињеница да им је „мајка” која их је осамосталила – Цариград. Етнофилетизам, себично национално (чак и националистичко) православље постаје оптерећење још од 19. века. Створен је утисак да постоји „руско”, или „српско” православље, као да православље није једно, већ представља (кон)федерацију у свему равноправних цркава.

Цариград, позивајући се на каноне, све што није наведено као територија неке цркве у документу аутокефалије (томосу) сматра дијаспором и полаже ексклузивно право на те области. То се односи на запад Европе, Америку, Аустралију. Сада тамо влада канонска нерегуларност, нико то не спори. Проблем дијаспоре биће овог лета пробни камен за покушај припремања сабора. Руси су то схватили, па ће на Кипар послати епископа Илариона који већ саопштава да ће бити бескомпромисан против цариградских „империјалних тежњи”. Ако он напусти сусрет, а већ се показало да и то уме, наставак усаглашавања губи смисао. Ово је година „испробавања снага”, прекретница за православље – лагано усаглашавање или пад у продубљивање неповерења. 

Друго горуће питање је нејединство по питању календара, иако је оно астрономска, а не догматска тема. Недопустиво је да Божић у Атини, Софији, Букурешту буде једног датума, а у Москви или Београду другог. То је такође питање за свеправославни сабор. Старокалендарске цркве се прибојавају мањих раскола у случају увођења новог календара. Да то ипак није трагедија, показују примери Грчке и Румуније.

(/slika2)Сарадња са другим конфесијама је треће питање које изазива расправе у православљу. Док су, до пре десетак година, готово све православне цркве биле отворене за сарадњу са другим конфесијама – католицима, протестантима, англиканцима – билатерално и мултилатерално, такође и у Светском савету цркава, тај елан је сада највећим делом замро. Цркве се налазе под притиском својих фундаменталиста и псеудозилота, којима се не супротстављају или то чине са великим кашњењем. Фанару се пребацује да води православље у унију са Римом, у издају вере и јерес. Фанатици тврде да се литургија покатоличује. Идентитет православља граде на мржњи према иноверним хришћанима. Иако су ретки епископи у помесним црквама који ове ставове деле, они утичу на стварање атмосфере неповерења како у свом епископату тако и на свеправославним сусретима. Док је Цариград одавно отворен према Риму, Москва све више у њему тражи „стратешког партнера” за очување традиционалне етике хришћанске цивилизације. Ако су теолошки продори тешко замисливи, по питању „кварења” моралних вредности у секуларизованим друштвима екуменизам је постао могућ. Око тог питања није тешко у православљу постићи блискост.

Није потпуно јасно шта се све убраја у извор канонског права, да ли су неки канони од пре хиљаду и више година, тешко или никако данас актуелни, применљиви и смеју ли се модификовати. Питање је да ли су цркве данас, као пре пола века, спремне да се у то упусте? То ће се видети ускоро. У већини цркава се дискутује, често веома страсно и искључиво, о прилагођавању и саме литургије, о богослужбеном језику и увођењу додатних обреда.

Иако је у давнини регулисано како се стиче аутокефалија, сваки случај је посебан. Распад Совјетског Савеза и Југославије, формирање нових држава, попут Украјине, Белорусије, Молдавије, Македоније, води ка стварању нових црквених ентитета, при чему се та неминовност само одлаже и ствара напетост међу народима. Цариград сада жели да се у овој области стање разјасни, с тим да нових патријаршија не буде.

Питање диптиха у православљу и те како је важно. Ради се о редоследима помињања 14 аутокефалних цркава. Треба усагласити цариградски и московски диптих. Они се до шестог места не разликују. Некада је Рим био први, а већ миленијум је то Цариград. Следе Александрија, Антиохија, Јерусалим и Москва. Док Фанар потом помиње Београд, Руси ту стављају из својих разлога Тбилиси, који је Цариграду тек на деветом месту, јер је Грузијска црква последња којој је на васељенском нивоу призната самосталност. У Москви се, додуше, Београду признаје седмо место, међутим у питању је доследност. Право утврђивања диптиха ипак припада само Фанару. Око тог питања вероватно неће бити тешко постићи сагласност први пут кад се нађе на дневном реду.

Пост је тема око које не би смело бити већих спорења. О њему Нови завет говори, али га не прописује. Током раних векова хришћанства је толико постова, поред среде и петка, уведено да се више дана у години пости него мрси. Монасима то може да одговара у њиховом подвизавању, али не и обичним верницима, поготово запосленима, у урбаним условима живота. Српска црква је пре готово пола века била замољена да предложи „усклађивање црквених одредаба о посту према захтевима савременог времена”. Сугестије за измену, скраћивања и ублажавања сачинио је одмах, на молбу патријарха Германа, тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић, уз помоћ бачког епископа Никанора Иличића. Оне још нису разматране од свеправославне конференције. Нема ниједне православне земље где се више од неколико процената верника придржава свих прописа, а у Русији их је само четири одсто. Сматра се да ће се по овом питању постићи сагласје, чак и за веће рестрикције него што су од Београда предложене. Ко би желео да пости „по старом”, може то чинити по својој вољи, не по обавези.

Измене брачног црквеног права православља, тичу се колико клира, толико и верника. Безбрачност епископата и монаха не доводи се у питање. Већина цркава би под одређеним условима допустила други брак свештеника, на пример ако остане удовац неко ко има малу децу или без разлога буде напуштен од супруге. То се већ у великој мери готово свуда толерише, једина санкција клирику је премешај у неку мање атрактивну парохију. Кад је реч о верницима највише питања из ове области се односи на услове и препреке код склапања или развода брака. У каталогу за Сабор у „социјалне теме” (VIII, B, a- e) наводе се и контрола рађања, вештачка оплодња и биоетика. Тај деликатан комплекс питања сигурно у међувремену изискује допуну. Како су та питања у свим црквама на исти начин присутна, не постоји бојазан да ће се усаглашавање постићи брзо.

Насупрот католичанству, које одаје слику монолитности у разликама, уз само једну, лефевристичку шизму која је на путу гашења, православље исказује растућу унутрашњу различитост, која се доживљава као оптерећење. На Цариграду је да, и поред неподношљивих околности у којима делује, примени византијску умешност и уз поштовање легитимних специфичности појединих помесних цркава, у православљу оствари веће сагласје, потребно за трећи миленијум.