Sve ono za šta istorija nema vremena

PROZEFEST 2009
Ovako ili onako, uvek si samo nečiji san, ništa više – zapisao je David Albahari u svom eseju posvećenom odnosu čitalaca prema piscima svojih omiljenih knjiga.

Taj mističniodnos bio je na proveri i prošle nedelje, u Novom Sadu, tokom Trećeg međunarodnog festivala proze (od 15. do 17. aprila), u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Jer je ovaj događaj, kojem po pravilu prisustvuju književne „zvezde“, domaće i strane, posvećen pre svega čitaocima. Dobar deo PROZEFEST-a odvija se kao susretanje autora sa đacima i srednjoškolcima, kojima pisci „idu na noge“ (ovog puta išlo se u novosadsku gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“, lane i u karlovačku). Mladi su preuzeli uloge voditelja i tokom tri književne večeri koje su se odvijale u Galeriji Matice srpske, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Poklon-zbirci Rajka Mamuzića – smeštenim skupa na trgu Galerija u Novom Sadu.

Nagrada „Milovan Vidaković“, ustanovljena lane, kada je dodeljena Albertu Mangelu, ovog puta otišla je u ruke Đerđa Konrada, mađarskog pisca, koji decenijama, pomalo anahrono i tvrdoglavo, insistira da bude moralna savest Evrope.

Konrad, koji je inostrani član SANU i počasni doktor Novosadskog univerziteta, predstavio se čitaocima odlomcima iz neobjavljenog romana „Meki kristal“, u kome, kao i uvek, romansira sopstvenu sudbinu, neizbrisivo obeleženu senkom holokausta nad njegovom jevrejskom porodicom, i decenijama disidentskog otpora rigidnom komunističkom režimu.

Zašto se ovaj autor, baš kao i njegov prijatelj Kiš, toliko bavi svojim životom, pitali su ga. U ovo postmoderno književno doba, i Konrad je, dabome, upućen na pisce, prema kojima oseća empatiju i poetičku bliskost. „Svi mi krademo jedni od drugih. A najviše krademo od sebe“, objasnio je.

Još neki inostrani gosti, ove godine, mogli bi na osnovu svog minulog rada da ponesu epitet „domaćih“. Pre svih, Aleksandar Prokopiev iz Makedonije. Nekadašnji rok-kantautor, član legendarnih „Idola“ i benda „Usta na usta“, reditelj,pisac, alternativac, Poeta doctus i šta sve ne... Uz nostalgične snimke iz spotova „Idola“ i (Ticijanove?) „Otmice Evrope“, Prokopiev je improvizovao uživo svoju verziju ovog za balkanske narode fatalnog mita: o feničanskoj devojčici po imenu Evropa, koja je u drevno doba „emigrirala“ iz jedne civilizacije u drugu – iz Azije u Evropu – nasilno, doduše, jer ju je Zevs u obličju bika oteo (a potom i zaveo). Budući da devojka Evropa nije imala ni vizu ni državljanstvo, sve je na kraju ispalo dobro, rekao je Prokopiev. Život je fantastičniji od književnosti, dodao je, i to potkrepio događajem koji se desio nakon što su se, tog jutra, Goran Petrović i on načisto izjadali jedan drugom, zbog toga što je umetnost u totalnom zapećku pred najezdom medijskih spektakla u kojima glavnu reč vode zvezde poput famoznog Mikija iz rijaliti-šoua „Veliki brat“. No, čim su nešto kasnije, sa ostalim učesnicima, otišli da ručaju na jednom od mondenskih salaša oko Novog Sada, naleteli su pravo na nezaobilaznog i sveprisutnog Mikija, koji tamo radi kao „staf“! (Naravno da je u konkurenciji Mikija, Bekvalčeve i Ikodinovića, koji su se istovremeno tu zatekli, međunarodno književno društvance ostalo potpuno u zasenku, ne samo suncobrana...)

Goran Petrović je, te večeri u galeriji, s razlogom više zaključio kako „glas pisca nije jak, književnost je utišana, nema znakova uzvika u njoj“. A pošto mi, ovde, vreme ne doživljavamo na pravi način, jer smo, po pravilu, živeli ili prošlost ili budućnost, a dobili sadašnjost kakvu danas živimo, njega, kao pisca, rekao je, utoliko više interesuje vreme, kao jedinstven, opsesivni trenutak života. Ni Vida Ognjenović, nakon čitanja neobjavljene priče, nije izbegla pitanja o svom prijatelju Danilu Kišu, ali su je, osim o romanima i pričama („Otrovno mleko maslačka“ upravo je izašlo u „Arhipelagu“), đaci podrobno „propitivali“ i o drami i dramaturgiji, stranstvovanju i „embahadama“... Uz Lasla Vegela, Milicu Mićić-Dimovsku (čitala odlomak „Uspinjača“ iz romana u nastajanju) i Svetislava Basaru (predstavio se odlomkom iz romana „Dnevnik Marte Koen“), u Novom Sadu bili su i Aleksandar Genis i Kristofer Houp koji su publici predstavili svoje nove „alegorijske“ priče: Houpova nosi naziv „Čiji je ZOO“, a Genisova – „Papagaj“.

Genis je svaki slobodan trenutak svog boravka u Beogradu (gost svog izdavača, „Geopoetike“), a potom i u Novom Sadu, posvetio „antropološkom“ izučavanju domaćih kulinarskih i jezičkih „caka“. U Njujork je, pored ostalog, poneo blokče puno jezikolomnih srpskih reči i stihova: hrt, vrt, grb, grm, krt, škrt, „Trt, mrt, život il smrt“...

Domaćin Laslo Blašković (odskora direktor Kulturnog centra Novog Sada), i sam pisac, u predahu između događanja, onima koji ne znaju ispričao je najfantastičniju, istinitu priču, u kojoj je sam ispao glavni junak, pošto je letos, zahvaljujući čudu i spretnosti ekipe hitne pomoći, vraćen iz kliničke smrti u „drugi život“. I komentar svog kolege, pisca Mihajla Pantića („Blago Laslu, kad god nema o čemu da piše, njemu se nešto desi!“). Iako se s prizvukom nostalgije priseća nekih drugih festivala na kojima je učestvovao kao autor, poput FAK-a, u beogradskom CZKD („gde pisci čitaju, piju pivo, ulaze, izlaze...“) zadovoljan je, jer, zasad, sve ide cakum-pakum, kako je i predviđeno. Uprkos zvaničnicima, koji, večito prezauzeti državnim poslovima, umalo svojim kašnjenjem nisu poremetili ceremoniju otvaranja.

A što, sa literarnog stanovišta, i nije neki gaf. Jer, kako lepo reče Goran Petrović u svom nastupu: „Književnost je sve ono za šta istorija nema vremena.“