Све оно за шта историја нема времена

ПРОЗЕФЕСТ 2009
Овако или онако, увек си само нечији сан, ништа више – записао је Давид Албахари у свом есеју посвећеном односу читалаца према писцима својих омиљених књига.

Тај мистичниоднос био је на провери и прошле недеље, у Новом Саду, током Трећег међународног фестивала прозе (од 15. до 17. априла), у организацији Културног центра Новог Сада. Јер је овај догађај, којем по правилу присуствују књижевне „звезде“, домаће и стране, посвећен пре свега читаоцима. Добар део ПРОЗЕФЕСТ-а одвија се као сусретање аутора са ђацима и средњошколцима, којима писци „иду на ноге“ (овог пута ишло се у новосадску гимназију „Јован Јовановић Змај“, лане и у карловачку). Млади су преузели улоге водитеља и током три књижевне вечери које су се одвијале у Галерији Матице српске, Спомен-збирци Павла Бељанског и Поклон-збирци Рајка Мамузића – смештеним скупа на тргу Галерија у Новом Саду.

Награда „Милован Видаковић“, установљена лане, када је додељена Алберту Мангелу, овог пута отишла је у руке Ђерђа Конрада, мађарског писца, који деценијама, помало анахроно и тврдоглаво, инсистира да буде морална савест Европе.

Конрад, који је инострани члан САНУ и почасни доктор Новосадског универзитета, представио се читаоцима одломцима из необјављеног романа „Меки кристал“, у коме, као и увек, романсира сопствену судбину, неизбрисиво обележену сенком холокауста над његовом јеврејском породицом, и деценијама дисидентског отпора ригидном комунистичком режиму.

Зашто се овај аутор, баш као и његов пријатељ Киш, толико бави својим животом, питали су га. У ово постмодерно књижевно доба, и Конрад је, дабоме, упућен на писце, према којима осећа емпатију и поетичку блискост. „Сви ми крадемо једни од других. А највише крадемо од себе“, објаснио је.

Још неки инострани гости, ове године, могли би на основу свог минулог рада да понесу епитет „домаћих“. Пре свих, Александар Прокопиев из Македоније. Некадашњи рок-кантаутор, члан легендарних „Идола“ и бенда „Уста на уста“, редитељ,писац, алтернативац, Poeta doctus и шта све не... Уз носталгичне снимке из спотова „Идола“ и (Тицијанове?) „Отмице Европе“, Прокопиев је импровизовао уживо своју верзију овог за балканске народе фаталног мита: о феничанској девојчици по имену Европа, која је у древно доба „емигрирала“ из једне цивилизације у другу – из Азије у Европу – насилно, додуше, јер ју је Зевс у обличју бика отео (а потом и завео). Будући да девојка Европа није имала ни визу ни држављанство, све је на крају испало добро, рекао је Прокопиев. Живот је фантастичнији од књижевности, додао је, и то поткрепио догађајем који се десио након што су се, тог јутра, Горан Петровић и он начисто изјадали један другом, због тога што је уметност у тоталном запећку пред најездом медијских спектакла у којима главну реч воде звезде попут фамозног Микија из ријалити-шоуа „Велики брат“. Но, чим су нешто касније, са осталим учесницима, отишли да ручају на једном од монденских салаша око Новог Сада, налетели су право на незаобилазног и свеприсутног Микија, који тамо ради као „стаф“! (Наравно да је у конкуренцији Микија, Беквалчеве и Икодиновића, који су се истовремено ту затекли, међународно књижевно друштванце остало потпуно у засенку, не само сунцобрана...)

Горан Петровић је, те вечери у галерији, с разлогом више закључио како „глас писца није јак, књижевност је утишана, нема знакова узвика у њој“. А пошто ми, овде, време не доживљавамо на прави начин, јер смо, по правилу, живели или прошлост или будућност, а добили садашњост какву данас живимо, њега, као писца, рекао је, утолико више интересује време, као јединствен, опсесивни тренутак живота. Ни Вида Огњеновић, након читања необјављене приче, није избегла питања о свом пријатељу Данилу Кишу, али су је, осим о романима и причама („Отровно млеко маслачка“ управо је изашло у „Архипелагу“), ђаци подробно „пропитивали“ и о драми и драматургији, странствовању и „ембахадама“... Уз Ласла Вегела, Милицу Мићић-Димовску (читала одломак „Успињача“ из романа у настајању) и Светислава Басару (представио се одломком из романа „Дневник Марте Коен“), у Новом Саду били су и Александар Генис и Кристофер Хоуп који су публици представили своје нове „алегоријске“ приче: Хоупова носи назив „Чији је ЗОО“, а Генисова – „Папагај“.

Генис је сваки слободан тренутак свог боравка у Београду (гост свог издавача, „Геопоетике“), а потом и у Новом Саду, посветио „антрополошком“ изучавању домаћих кулинарских и језичких „цака“. У Њујорк је, поред осталог, понео блокче пуно језиколомних српских речи и стихова: хрт, врт, грб, грм, крт, шкрт, „Трт, мрт, живот ил смрт“...

Домаћин Ласло Блашковић (одскора директор Културног центра Новог Сада), и сам писац, у предаху између догађања, онима који не знају испричао је најфантастичнију, истиниту причу, у којој је сам испао главни јунак, пошто је летос, захваљујући чуду и спретности екипе хитне помоћи, враћен из клиничке смрти у „други живот“. И коментар свог колеге, писца Михајла Пантића („Благо Ласлу, кад год нема о чему да пише, њему се нешто деси!“). Иако се с призвуком носталгије присећа неких других фестивала на којима је учествовао као аутор, попут ФАК-а, у београдском ЦЗКД („где писци читају, пију пиво, улазе, излазе...“) задовољан је, јер, засад, све иде цакум-пакум, како је и предвиђено. Упркос званичницима, који, вечито презаузети државним пословима, умало својим кашњењем нису пореметили церемонију отварања.

А што, са литерарног становишта, и није неки гаф. Јер, како лепо рече Горан Петровић у свом наступу: „Књижевност је све оно за шта историја нема времена.“