Pozivnice za sahranu kapitalizma

Od našeg dopisnika 
Vašington, 24. aprila – Španski jezik čuje se svuda gde se lickaju, čiste, dograđuju ili ruše životni prostori: na gradilištima i travnjacima, po hodnicima, holovima i salama, među četkama, metlama i kofama, uz miris kafe i slatke kifle u nekoj od jeftinih instant ’doručkovaonica’…To je u Americi jezik pozadinskih usluga. Teško ga je naći u nekoj knjižari, pozorištu, ili institutu, čak i na recepciji. Ali u banci, kompanijama mobilne telefonije, skladištima polovnih automobila, lancu gigantskog „Volmarta”, tamo gde se troše zarađeni dolari, engleski je gotovo istisnut.

 „Latinosima” se (i legalnim i ilegalnim) nudi da svom detetu u Gvatemali, Salvadoru, Hondurasu, Meksiku, Urugvaju ili Paragvaju pevaju uspavanku preko telefona za dva centa na minut. Ili da preko lokalne filijale pošalju „keš” koji stiže garantovano pravo u latinoameričku udžericu. Da se razvedu ili venčaju na daljinu, i to na „svom” jeziku.

Obični Amerikanci koji na jug odlaze samo u odmarališta gde je za cenu koju plate „sve uračunato“ – piće, palme, more, pesak, hrana, soba sa balkonom, suncobran” – ne osvrću se na paralelni „latino” život.

Zato je novi američki bestseler „Otvorene vene Latinske Amerike” urugvajskog pisca i novinara Eduarda Galeana, koju je venecuelanski predsednik Ugo Čaves poklonio Obami na sveameričkom samitu u Trinidadu, dodatno značajan.

U prvoj rečenici knjige koja je pisana još 1971, a naglo u Americi počela da se čita, iako je davno prevedena na engleski, Galeano (68) kaže:

 „Podela rada među nacijama je u tome da su se jedni specijalizovalida pobeđuju a drugi su se usavršili da gube.” Konstatacija je aktuelna i danas.

Da li su se stvari iole promenile, pitali su američki novinari Eduarda Galeana,kao jednog od najuglednijih intelektualaca levičarske orijentacije u Latinskoj Americi.

„Brinem se što se stalno ponavlja ta opasna, otrovna reč ’vođstvo’ (leadership=lideršip). Čuo sam i Obamu kako je često izgovara. Gotovo svi političari u SAD vole da je upotrebljavaju. Uobičajili su da kažu kad govore o Latinskoj Americi: ’Treba da povratimo naše vođstvo u tom regionu.’ A nama nije potrebno nikakvo rukovođenje iz inostranstva. Pustite nas na miru. Pustite da zbilja prevlada, bez uplitanja vodeće zemlje u sudbinu drugih zemalja. Molim vas, nemojte više. Prestanite sa tom tradicijom mesijanstva, spasavanja sveta”, rekao je Galeano.

Možda će ova sadašnja kriza, tako žestoka i strašna, uticati na novu administraciju kao neki ledeni tuš. Možda će ih taj nasilni ledeni pljusak osvestiti, da postanu realniji i skromniji u svojim ambicijama da uređuju svet.

U nedavnom dugom razgovoru sa svojim urugvajskim kolegom, Galeano kaže da poslednjih godina „često dobija pozivnice da dođe na sahranu kapitalizma”. „Znamo, međutim, da će sistem koji privatizuje zaradu, ali velikodušno socijalizuje svoje gubitke, i još nas pritome ubeđuje da je to filantropija, živeti sedam života.“

Njegovoj dugovečnosti doprineli su i kvazilevičari:„Kapitalizam se u velikoj meri pothranjuje gubitkom ugleda alternativnih sistema. Pojmu socijalizma, na primer, ispražnjeno je značenje, zbog birokratije koja ga je zloupotrebila u ime naroda i zbog socijaldemokratije koja je u njegovo ime modernizovala imidž kapitalizma. Znamo da kapitalistički sistem ume dosta dobro da se preuredi kako bi nadživeo katastrofe koje uzrokuje. Ali ne znamo koliko života može da živi njegova glavna žrtva– planeta koju nastanjujemo. Kada ona, Zemlja, ostane bez vode, bez vazduha, gde ćemo onda da se preselimo”, pita se Galeano.