Barbra Strejsend hrabri sve žene sveta

 VIŠE OD SPORTA
Bogdan Birač (69) nije samo ženski frizer. On je jedan od onih zanatlija koji je svoj posao uzdigao do nivoa umetnosti. Radio je na prostorima bivše Jugoslavije i Francuske. U Parizu je svoj zanat doveo do savršenstva u školi modne kuće „Loreal”.

Da njegove ruke, sa makazama i češljem, govore „sve jezike” pokazao je bezbroj puta, ali on posebno ističe onaj slučaj kad je 1984. godine pozvan u Zagreb, da na izboru lepotice Jugoslavije, po nalogu iz Londona, napravi frizuru Mis sveta Venecuelanki Alvarez Lebri, koja je bila gošća ovog takmičenja.

Sa suprugom Marijom, ćerkom Ivonom (39), frizerom, i sinom Jovanom (40), novinarom, živi u novoj porodičnoj kući u Beogradu, na Dušanovcu, u Ibarskoj ulici, u koju je ugrađen i lep, umetnički frizerski atelje.

Kako sebe doživljavate?

Kao veoma zadovoljnog, uspešnog čoveka u svim životnim odnosima. Kad bih se ponovo rodio ništa ne bih menjao. Sve ovo bi samo ponovio. I danas se bavim frizerajom, atraktivnom profesijom, koja nikad nije ista, kao što nisu iste ni sve želje lepih žena. Ali ja sam tu da im pomognem u tom izboru. Mislim da sam našao smisao života. Ne kajem se ni zbog čega što sam uradio. Žao mi je samo zbog nečega što sam mogao, a nisam učinio.

Od kada ste u Beogradu?

Moj otac Vasa je Slavonac. U Beogradu je živeo od 1925. godine. A ja sam dete sa „službenog puta”. Rođen sam u Slavoniji, u Banji Daruvar. Tu je otvorena nemačka pivara Vajfert, a moj otac je, u Kraljevini Jugoslaviji, bio zadužen za poresku kontrolu, pa je sa majkom Vukom, na dan mog rođenja, bio u tom mestu. Tako su mene doneli u Beograd kao novorođenče.

Kad ste se upisali u frizere?

Učinio sam to posle osmogodišnje škole. Imao sam sreću da zanat učim kod čuvenog majstora Slavka Ćirića. On je imao salon u Svetogorskoj ulici, tamo gde je sad „Pekara Aca”. Slavko me naučio i zanatu i životu. On je, praktično, bio moj drugi otac. Njegova kćerka, Gordana Ćirić, čuveni je kreator.

Koliko ste u vreme učenja bili u sportu?

Onoliko koliko se u to vreme to moglo. Tada su deca iz tri ulice imala samo jedan fudbal, svaki peti je imao patike... A voleo sam fudbal. U to vreme perjanice našeg ukupnog sporta bili su fudbaleri Stjepan Bobek iz Partizana i Rajko Mitić iz Crvene zvezde. Bobek mi je bio bliži zato što je bio atraktivan igrač i hrabar borac, „partizan”...

Čemu Vas je učio sport?

Sport je demokratija rasa. Evo jednog primera iz Francuske. Video sam na Trijumfalnoj kapiji jedan grafit: „Zidan predsednik”, a Zidan je, poreklom, Arapin, njegovi su iz Alžira, a nijedan Arapin u Francuskoj, iako ih ima četrdeset odsto, nije ni blizu parlamenta. Ipak, bez obzira na boju kože, u sportu se uvek zna ko nešto može i ko, to isto, ne može. A Zidan je u fudbalu mogao više nego svi ostali...

A kad ste postali javna ličnost?

Bilo je to 1958. Imao sam već osamnaest godina. Bio sam majstor u salonu „Zorica”, preko puta „Politike”. Tada je stigla i televizija. U salon su dolazile novinarke iz svih redakcija. Tada su krenule modne revije i modni časopisi. Bio sam jedan od prvih frizera za dame sa televizije. Dušanka Kalanj nikad nije promenila moj stil frizure.

O čemu ste tada sanjali?

Posle odsluženja vojnog roka video sam sebe u Francuskoj. Početkom šezdesetih dobili smo pasoše i mogućnost da, bez viza, putujemo po svetu. Našao sam 1964. godine svoju ljubav, oženio se i ušao u drugi razred brzog voza za Pariz... Do Milana smo stajali, a potom smo našli jedno mesto. Tako sam, u krilu, uneo moju dragu Mariju u grad svetlosti.

Kako Vas je dočekao Pariz?

Na nogama. Sačekala su me dvojica kolega. Bila je subota pre podne. Odveli su me u jedan salon u najlepši deo grada, u šesnaesti arondisman. Sa gazdom sam se sporazumeo rukama. Naišla je jedna devojka, mušterija. I sa njom sam „govorio” na isti način. A kad sam je „obradio” ona je zablistala, dobio sam dobar bakšiš, a gazda nije skidao osmeh sa lica... I tako sam desetak časova posle dolaska u Pariz već imao posao. Pet godina sam proveo u tom salonu.

Kako ste naučili francuski?

Jezik se najlakše savlada u razgovoru sa ženama. U tom odnosu sve se brzo nauči. Posle godinu dana sam, uz rad, uveče, odlazio u modnu frizersku školu firme „Loreal”. Tako sam, posle tri godine, stekao i diplomu frizera kreatora. Radio sam, posle toga, frizure devojkama za časopis „El”, pa za manekenke modne kuće „Madam de Roš”, kao i za najlepše žene sveta, pri predstavljanju sezonskih kolekcija u studiju „Pako Raban”...

Šta je u Vašem poslu najvažnije?

Otvoriti ženu i otkriti sve njene želje, a uz put steći njeno veliko poverenje i saznati šta je tišti, a šta je, u svim odnosima, čini raspoloženom. Mnoge žene dolaze kod svog frizera ne samo da srede kosu već da, u isto vreme, lepom pričom, dovedu i sve svoje misli do boljeg raspoloženja. Nekad se mnogo išlo kod popa, na ispoved, a sad se to, češće, čini kod svog frizera.

Da li je frizer mogući „ljubavnik”?

Da, da... I to je moguće. Ako frizer ne voli svoj model i obrnuto, tu nema ni pravog rezultata u radu. Zamislite lepu zrelu ženu koja nema kome da se poveri. E, pa tu je njen frizer koji je ulepšava, koji je „mazi” dok radi, koji je voli... Ne mora tu da bude ništa više od toga. Ali, ona traži da je razumete. Nekim ženama je i taj kontakt dovoljan da zablistaju u punom sjaju...

A ukoliko u tom odnosu bude i više od „toga”?

To je moguće u svim susretima žene i muškarca, a ne samo u kontaktu frizera i modela. Sve je to, odavno, objasnio Sigmund Frojd svojima stavom do koga je došao empirijski: „Ljudi su seksualna bića od rođenja do smrti”... 

Kako na to reaguje Vaša žena?

Verovatno je ponekad bila ljubomorna, ali uvek je bila diskretna. Ona nikad nije krenula u salon, a da mi se, pre toga, nije najavila. A i radili smo jedno vreme zajedno, ali brzo smo shvatili da to kvari sve naše odnose, i lične i poslovne.

Da li ste Vi samo „beli” frizer?

Uglavnom da. Da bih ozbiljno frizirao crnkinje trebalo bi ponovo da idem na zanat. U pitanju je kvalitet kose i njena obrada. Crnci imaju sto puta više dlaka na glavi nego belci. U salonima za crnkinje, u Parizu, raspevana je atmosfera. Njihov kult je doterivanje i ulepšavanje, a sve to čine uz muziku koja ima žestok ritam. Rad na kosi crnkinje traje i do pet sati...

Šta je na ženi važnije: šarm ili lepota?

Šarm je uvek jači od lepote. Šarm je njena unutrašnja lepota. To je božji dar. Na drugoj strani – lepo lice, nos, uši, oči... ne čine ženu lepom ako ona ne ume lepo da se nasmeje ili ako ima grub glas i oči koje ništa ne obećavaju. Takvoj ženi ni Bogdan Birač ne može da pomogne lepom frizurom. A da li znate da najuspešnije žene sveta nisu lepe. Primer za to je ona klempava i dugonosa Barbra Strejsend. Nije lepa, a, u svojoj suštini, u stvari jeste. Božanstvena je i kad je gledate i kad je slušate! Ona svojim šarmom i harizmom hrabri sve žene sveta.

A šta Vam je najvažnije?

Osećaj zadovoljstva života. Jer život je lep sam po sebi. A još kad od svog posla napravite umetnost onda je to pravo uživanje. A to svako može da učini, ako svoj posao istinski voli. Ljubav je ta koja nas oblikuje u svakom smislu. Jer ljubav je najveća energija koju čovek može da emituje.

O čemu govore frizura i odelo?

Analizom „skockane” osobe može se saznati mnogo toga lepog, kad je reč o urednosti, o odnosu prema sebi i okolini, pa, moguće je, i o mentalnom sklopu. Ali, ima, naravno, i niz primera da u nekome ko je „čupav” i „apa-drapa” možete, druženjem, otkriti da ima jako „počešljane” i zdrave misli.

A šta je sa stilom muško-ženskog para?

Frizura i odelo im mogu biti u istom stilu. Ali „dozvoljeno” je da neko od njih bude i u kontri. Ne, naravno, uredan i neuredan, već opušten i šik... Ne mora sve da bude pravolinijski...

Da li je stil uvek istina o sebi?

Uglavnom da, ali ima i slučajeva kad se češljanjem i oblačenjem nešto krije. Na primer: u izazovnom stilu neka stidljiva žena krije svoje pravo „ja”. I na taj način se oslobađa nekih unutrašnjih osećanja. Ali, u principu, frizura je izuzetno povezana sa karakterom žene, sa njenim ponašanjem... Onaj ko ume da gleda ženu i u njenoj frizuri može da otkrije neke tajne tog senzualnog bića.