Žele slobodu, posao i struju

Kraljevo – Žive u vilama i hotelima, a nemaju ni dovoljno osnovnih sredstava za život, ni adresu stalnog prebivališta. Reč je o višečlanim porodicama raseljenim sa Kosova i Metohije smeštenim u kolektivnim centrima u Mataruškoj Banji. U ova „privremena“ prihvatilišta pretvoren je hotel „Žiča“ i banjske vile „Kozara“, „Maričić“ i „Luković“. Takvih, što zvaničnih što nezvaničnih, kolektivnih centara u okolini Kraljeva je još šest sa ukupno sedam stotina ljudi.

„Vratili bismo se, kako da ne, samo da je posla i slobode. Tamo ništa nismo prodali, imamo pet hektara imanja, ali su nam kuću srušili. Okolo su sve Albanci, osim dve, tri srpske kuće. Kako da živiš u strahu, kako deca da idu u školu“, kaže za „Politiku“ Ranka Karadžić koja sa suprugom Ranđelom i četvoro dece, Danijelom (13), Tomislavom (12), Ivanom (11) i u Kraljevu rođenom osmogodišnjom Marijom živi u jednoj omanjoj prostoriji. – Mi smo u Mataruškoj Banji od pre dve godine, a prethodnih sedam godina smo boravili u nezvaničnom centru u Vitanovcu kod Kraljeva, u sobi bez vode. Inače smo iz Drsnika kod Kline“, kaže ona.

Većina raseljenih je u anketi koju ovih dana u Kraljevu sprovode UNHCR i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju na pitanje da li bi se vratili na svoja ognjišta odgovorili da bi to rado učinili, ali da su im potrebni „sloboda života i kretanja“, obnovljene kuće, posao, struja, voda...

Sedamdesetogodišnja Ljubica Mašić iz Berkova kod Kline, koja već deceniju u banjskoj vili „Kozara“ živi sa sinovima Nebojšom i Dragoslavom, snahom Slobodankom i unucima Markom i Vladimirom i unukom Sandrom, bila je na Kosovu i Metohiji, ali se ponovo vratila u izbeglički centar. „Tamo su mi sagradili kućerak od dve sobe sa kupatilom, a pre sukoba smo imali četvorospratnu kuću i dva hektara zemlje. Čim sam stigla komšija Albanac mi je posekao, baš do korena sva stabla u mom šljiviku, kaže smeta mu. I šta da radiš, opet sam ovde. Procenili smo da nije bezbedno za nas starije, a kamoli za decu“, kaže ona.

Zbog gorkog sećanja na događaje u Kačaniku i iskustva tokom desetogodišnjeg života u raseljenju, bivša službenica Saveta Stojković (61) kaže da ne želi povratak na Kosovo i Metohiju. „Dva stana i njivu od 30 ari tamo nikada neću prodati“, kaže ona. Saveti su, kako kaže, Albanci supruga Slobodana, svekra Milana i svekrvu Darinku oteli i za njihovu sudbinu ne zna ni danas.

„Sve dok ne vidim naše ljude u policijskim uniformama nemam poverenje. Tome se skorije ne nadam i mislim da ću zauvek ostati ovde u kolektivnom centru, razdvojena od sinova, snaha i unuka koji, takođe, žive u kolektivnom centru u Zemunu. Ni oni nemaju nameru da se vrate tamo, u nesigurnost i neizvesnost“, kaže Saveta Stojković.

Inače, na području ovog grada utočište je tada našlo oko 20.000 proteranih sa Kosova i Metohije. Neki su se snašli, kako se to kaže, integrisali u novu sredinu, ali većina njih je, ipak, na čekanju. Na spiskovima su – za ostanak ili odlazak. I, upravo ovih dana sledi useljenje u novi stambenu zgradu sa 36 stanova, koju su sagradile međunarodne humanitarne organizacije i grad Kraljevo. Tu će, kako nam je objasnio Slobodan Stanišić, gradski poverenik za izbeglice, privremeno, na tri godine biti smešteno 36 raseljenih porodica. Posle sledi revizija i provera mogućnosti da li su se stekli uslovi za povratak. Radi se, dakle o „privremenoj integraciji“, ali, ipak, je bilo gužve na konkursu za useljenje.