Желе слободу, посао и струју

Краљево – Живе у вилама и хотелима, а немају ни довољно основних средстава за живот, ни адресу сталног пребивалишта. Реч је о вишечланим породицама расељеним са Косова и Метохије смештеним у колективним центрима у Матарушкој Бањи. У ова „привремена“ прихватилишта претворен је хотел „Жича“ и бањске виле „Козара“, „Маричић“ и „Луковић“. Таквих, што званичних што незваничних, колективних центара у околини Краљева је још шест са укупно седам стотина људи.

„Вратили бисмо се, како да не, само да је посла и слободе. Тамо ништа нисмо продали, имамо пет хектара имања, али су нам кућу срушили. Около су све Албанци, осим две, три српске куће. Како да живиш у страху, како деца да иду у школу“, каже за „Политику“ Ранка Караџић која са супругом Ранђелом и четворо деце, Данијелом (13), Томиславом (12), Иваном (11) и у Краљеву рођеном осмогодишњом Маријом живи у једној омањој просторији. – Ми смо у Матарушкој Бањи од пре две године, а претходних седам година смо боравили у незваничном центру у Витановцу код Краљева, у соби без воде. Иначе смо из Дрсника код Клине“, каже она.

Већина расељених је у анкети коју ових дана у Краљеву спроводе УНХЦР и Министарство за Косово и Метохију на питање да ли би се вратили на своја огњишта одговорили да би то радо учинили, али да су им потребни „слобода живота и кретања“, обновљене куће, посао, струја, вода...

Седамдесетогодишња Љубица Машић из Беркова код Клине, која већ деценију у бањској вили „Козара“ живи са синовима Небојшом и Драгославом, снахом Слободанком и унуцима Марком и Владимиром и унуком Сандром, била је на Косову и Метохији, али се поново вратила у избеглички центар. „Тамо су ми саградили кућерак од две собе са купатилом, а пре сукоба смо имали четвороспратну кућу и два хектара земље. Чим сам стигла комшија Албанац ми је посекао, баш до корена сва стабла у мом шљивику, каже смета му. И шта да радиш, опет сам овде. Проценили смо да није безбедно за нас старије, а камоли за децу“, каже она.

Због горког сећања на догађаје у Качанику и искуства током десетогодишњег живота у расељењу, бивша службеница Савета Стојковић (61) каже да не жели повратак на Косово и Метохију. „Два стана и њиву од 30 ари тамо никада нећу продати“, каже она. Савети су, како каже, Албанци супруга Слободана, свекра Милана и свекрву Даринку отели и за њихову судбину не зна ни данас.

„Све док не видим наше људе у полицијским униформама немам поверење. Томе се скорије не надам и мислим да ћу заувек остати овде у колективном центру, раздвојена од синова, снаха и унука који, такође, живе у колективном центру у Земуну. Ни они немају намеру да се врате тамо, у несигурност и неизвесност“, каже Савета Стојковић.

Иначе, на подручју овог града уточиште је тада нашло око 20.000 протераних са Косова и Метохије. Неки су се снашли, како се то каже, интегрисали у нову средину, али већина њих је, ипак, на чекању. На списковима су – за останак или одлазак. И, управо ових дана следи усељење у нови стамбену зграду са 36 станова, коју су саградиле међународне хуманитарне организације и град Краљево. Ту ће, како нам је објаснио Слободан Станишић, градски повереник за избеглице, привремено, на три године бити смештено 36 расељених породица. После следи ревизија и провера могућности да ли су се стекли услови за повратак. Ради се, дакле о „привременој интеграцији“, али, ипак, је било гужве на конкурсу за усељење.