Udarnik na traktoru

Donji Dobrić kod Loznice – U domaćinstvu Milorada Trifunovića (49) u Donjem Dobriću, kod Loznice, nalazi se sedam traktora (tri potpuno nova), četiri kombajna, dva berača i mnoštvo priključnih poljoprivrednih mašina. Sve je, kako kaže za naš list, stvorio „sa svojih deset prstiju”.

– U mašine sam uložio nekoliko stotina hiljada evra. Sve to bez kredita, subvencija ili pozajmica. Imam plac od 71 ara i blizu 3.000 kvadrata stambenog i poslovnog prostora, uglavnom u izgradnji. Čovek može da stekne ali mora da radi, mnogo i svaki dan, jer ako hoćeš da bude pošteno, ne može ništa preko noći – kaže za naš list Trifunović koji ovih dana, u vreme setve, i bukvalno ne silazi sa traktora.

Još kao dvanaestogodišnjak je kod drugih gazda počeo da vozi traktor i kombajn i maštao da jednog dana ima sopstvene poljoprivredne mašine.

– Tuđu mehanizaciju sam vozio 16 godina, tako naučio sve oko popravljanja i održavanja mašina i upoznao mnoge domaćine po okolnim selima. Znajući za moj san i veliki rad, direktor jedne zadruge mi je dao kombajn a na kraju sezone sam ga platio. Te godine sam ovršio 340 hektara i 32 dana i noći nisam prestajao s radom. Možda zvuči čudno, ali radim svih 365 dana u godini, kad treba i po 18 sati dnevno. Kada je sezona, setva, vršaj ili branje kukuruza, te kampanje traju i po 30, 40 dana, bukvalno ne spavam i ne izlazim iz mašine, jer nemam vremena. Samo pijem mleko i pivo, izgubim dosta na kilaži, ali to ne utiče na moje zdravlje jer sam tako navikao. Takvim radom sam stekao sve, a u poslu mi pomaže i sin Dobrivoje (25) koji je samouk automehaničar, varilac, električar, i održava svu mehanizaciju. Kad kupimo traktor, rastavi ga u delove i kada ga sklopi radi bez greške – priča nam Milorad čije domaćinstvo pored sina čine supruga Gordana, tri ćerke, snaja i dva unuka.

Kako ističe, svoje zemlje nema već uzima u zakup do 50 hektara i seje soju, a prihode ima od toga i rada sa mehanizacijom. Planira da za koju godinu otvori farmu koka nosilja i hladnjaču. Želi da stvori deci i radno mesto i mesto za život. Računa da će se mlađe generacije iz kuće školovati pa će imati obrazovan kadar koji će znati da unapredi stečeno.

– Za decu živim, posao volim, a ženu, koja je stub kuće, poštujem. Važno mi je da je porodica dobro i zdravo jer onda mogu da se potpuno posvetim radu. Nameravam ovako još dve godine, a onda da smanjim gas pa neka sin nastavi – kaže Trifunović, koji inače nema mobilni telefon jer bi mu, kako kaže, „smetao u poslu”. Pozive prima supruga, a on samo kad dođe kući napravi raspored poslova za naredni dan. Zovu ga inače sa svih strana domaćini iz Jadra i Rađevine, pa odlazi i na njive udaljene i do 70 kilometara od Dobrića.

Saša Trifunović