Ударник на трактору

Доњи Добрић код Лознице – У домаћинству Милорада Трифуновића (49) у Доњем Добрићу, код Лознице, налази се седам трактора (три потпуно нова), четири комбајна, два берача и мноштво прикључних пољопривредних машина. Све је, како каже за наш лист, створио „са својих десет прстију”.

– У машине сам уложио неколико стотина хиљада евра. Све то без кредита, субвенција или позајмица. Имам плац од 71 ара и близу 3.000 квадрата стамбеног и пословног простора, углавном у изградњи. Човек може да стекне али мора да ради, много и сваки дан, јер ако хоћеш да буде поштено, не може ништа преко ноћи – каже за наш лист Трифуновић који ових дана, у време сетве, и буквално не силази са трактора.

Још као дванаестогодишњак је код других газда почео да вози трактор и комбајн и маштао да једног дана има сопствене пољопривредне машине.

– Туђу механизацију сам возио 16 година, тако научио све око поправљања и одржавања машина и упознао многе домаћине по околним селима. Знајући за мој сан и велики рад, директор једне задруге ми је дао комбајн а на крају сезоне сам га платио. Те године сам овршио 340 хектара и 32 дана и ноћи нисам престајао с радом. Можда звучи чудно, али радим свих 365 дана у години, кад треба и по 18 сати дневно. Када је сезона, сетва, вршај или брање кукуруза, те кампање трају и по 30, 40 дана, буквално не спавам и не излазим из машине, јер немам времена. Само пијем млеко и пиво, изгубим доста на килажи, али то не утиче на моје здравље јер сам тако навикао. Таквим радом сам стекао све, а у послу ми помаже и син Добривоје (25) који је самоук аутомеханичар, варилац, електричар, и одржава сву механизацију. Кад купимо трактор, растави га у делове и када га склопи ради без грешке – прича нам Милорад чије домаћинство поред сина чине супруга Гордана, три ћерке, снаја и два унука.

Како истиче, своје земље нема већ узима у закуп до 50 хектара и сеје соју, а приходе има од тога и рада са механизацијом. Планира да за коју годину отвори фарму кока носиља и хладњачу. Жели да створи деци и радно место и место за живот. Рачуна да ће се млађе генерације из куће школовати па ће имати образован кадар који ће знати да унапреди стечено.

– За децу живим, посао волим, а жену, која је стуб куће, поштујем. Важно ми је да је породица добро и здраво јер онда могу да се потпуно посветим раду. Намеравам овако још две године, а онда да смањим гас па нека син настави – каже Трифуновић, који иначе нема мобилни телефон јер би му, како каже, „сметао у послу”. Позиве прима супруга, а он само кад дође кући направи распоред послова за наредни дан. Зову га иначе са свих страна домаћини из Јадра и Рађевине, па одлази и на њиве удаљене и до 70 километара од Добрића.

Саша Трифуновић